Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Зар не видите да рудни каска... Хоћете да ми упропастите коње — и командант се обрати рудном возару строгим гласом: — Онда ћу тебе, бубо једна, да упрегнем. Некада су ове замерке биле на своме месту.
И командир се наљутио. Неко је морао бити крив. По доласку у бивак наредио је да се удари по пет батина сваком возару чији су коњи рањави. Потпоручник Александар покушао је да ублажи заповест доказујући да су седла и камути нови.
Око поноћи изненада засвира труба „устајање“. Још буновни, људи су се саплитали о конопце шатора и псовали. Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми.
Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми. А неком возару првог вода украли ћебе, па псује на сав глас и прети да ће лопову коске поломити, ако га само ухвати. — Куш!...
На предњег возара свом тежином пао један коњ, и возару из уста тече млаз крви. Средњи возар јечи са сломљеном ногом, а рудни возар је одскочио у страну.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Појахасмо. Командир се окрете возару. — Полази! Обузе ме опет неспокојство. Сад се налазимо пред одсудним часом. А још ако их и сретнемо уз пут.
Имао сам утисак као да ће налетети на мене и сав се најежих. Окренуо сам коња и, полуокренут на седлу, довикнуо возару: — За мном! Потерао сам трком. Иза мене ваљали су се вратоломном брзином топови и каре. Кроз село смо пролетели.