Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди и Сербље возбуди! Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Спомени се, мати наша, твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе!
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Теби сам помаже небесна воља, И сад ти се показује судбина боља, Сви ближњи твоји теби добра желе И даљни се народи
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била!
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда.
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе, и острови, мора, Сви теби помоћ небесну желе Све добре душе теби се
Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! 1804. Доситеј Обрадовић ГЛИГОРИЈЕ ТРЛАЈИЋ РУСКА ЗИМА Листопада седмог, навечер, при свећи, В мојеј
Суза засја у твом оку И возбуди предубоку Рану тужну срца мог; Рећи ништа ти не могох, Жалост нема речи млого, Питај само срца твог.