Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Слатку мекост буквам Славов дат, Дунава пих воду бистру, хладну, Ал’ не могох јадан отњуд спат: Јер не видих возљубљене лице, Подражности несравними Шар, И не слушах моје љубимице Мамин смерног разговора чар.
Његове Омиридов и Осијанидов пјесне, у домовини као бесловна чада домашњих поља само у тихом чувству познате и возљубљене, бивају већ и от сосједов чуждестраних предјел с восхиштенијем удивљене и с восторгом препрослављене.