Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
домостроитељку по примеру иноверних попова; или да се парох с парохом на саблазан стада свога свађа, — но, тога би’ вол’о видети ко би му смео изићи на очи! За најмању ситницу каштиговао је немилице. — Ех!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Та што беше расплетена Вол’о би ју ја саплести Но на Босну везир бити. Та што беше саплетена Вол’о би ју ја расплести Но у Скадар паша бити.
Та што беше расплетена Вол’о би ју ја саплести Но на Босну везир бити. Та што беше саплетена Вол’о би ју ја расплести Но у Скадар паша бити. Та што беше нељубљена Вол’о би ју ја љубити Но у Стамбол царовати!
Та што беше саплетена Вол’о би ју ја расплести Но у Скадар паша бити. Та што беше нељубљена Вол’о би ју ја љубити Но у Стамбол царовати!“ 211.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«. — »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Поред људских срца ти пролазиш холо, Без страсти, и мирна, не знајући ишта О томе да често пати ко те вол’о, — Сем милости твоје да не тражи ништа.
Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.
Мистичне сени вуку ме у коло Што игра изнад гроба моје среће; И васкрс свега што сам икад вол’о Блиста уздањем што ме опет среће На прагу неба и гроба.
— Хвала... ПОРУКА Не, друже! Нека и то знаш на крају, Да ништа не мрзим што сам некад вол’о. Ако је срце сад пусто и голо, — Бедници се само и ништавни кају.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Шта ја знам што је? Ето, погледајте да не лажем: погача — колик орница, печенка — вол из плуга, вино и ракија, да се плива по њем у кориту, ако нема чуна! Ево и за чаушем...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Печења купи јарећег!“ Сад се и бабо чешка по глави, Гледајућ' дуго синчића свог - „Е ја сам вол'о сабље и копља А син ми јарца печеног!“ Ђ.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Моја јесен ступа; иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, И на звезду моју, на све што сам вол'о. Моја јесен ступа; иде моја зима.
је гробља, сенки, ветра, звука И игре мртвих, аветиња коло, Да је болова, сећања, јаука — Знамења, да сам некад и ја вол'о. Ал' није.
Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о? Моја љубав остала је тајна. Не знаш ни то, да сам све пребол'о, Да си сада прошлост моја сјајна.
ја знам да све суве гране Пролеће некад грлило је холо; Истина, ја знам и за оне дане Кад сам се над'о, осећао, вол'о У помрчини, на долини јада, Под бледом звездом које нема сада. Знам их.
Дотле нек струји и нека ме сише Крв моја и жеђ за животом грубим, Кад ничег нема достојног да љубим: Ја сам те вол'о, ал' не умем више. ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ Ево данас умор пао на ме.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Када сам једнога дана први пут шетао од Творнице у Кортланд стрит улици до Вол стрит улице да погледам стару палату Федералног хола, пред очима ми се указа слика како канцелар Ливингстон заклиње
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— крошто допустисте, безакона уста? Змија ако ује, ватром је сожежу, вол ако убоде, за рогове вежу; Узду мећу коњу, клипове децама, звере стежу, бију горко палицама — — — А мој безопасан јошт
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И белина крилом кад радосно замахне у лет, бол и то је, и зацрнело. X Вол, и зацрнело. Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива. Из пакла овог за зраку некуд раја.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
успротивих се ја, „полетети том брзином значи смрвити и спржити се, претворити се, у неку руку, у садржину овог твога вол-о-вана.“ Он се мало намршти на оно јело, обриса усне, испи чашицу, па настави: „И то ће се избећи!