Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Вероватно је био гост неког конгреса или симпозијума. Били су то врло фини, учтиви људи. Рус је стојећки пијуцкао вотку, Американац — томато-ђус.
А ево је, жива и релативно здрава, каже келнеру бифеа »Шанса« на Ташмајдану: – Молим вас једну вотку са швепсом и мало лимуна'? – Могу ли још један круг, мааааааама? – Можеш, срце, ако пре тога поједеш брескву!
И он — већ мртав. Стари Лујика. »Ох, боже, нацврцаћу се«, мисли сигурна жена и каже: — Молим вас још једну вотку и нови лимун — швепс не треба да доносите! Хвала. »И уопште, какво је ово време?
« »Није могуће да сам већ климактерична«, мисли, »јесам ли заиста већ уградила клима-уређаје!« – Још једну вотку, молим вас — каже келнеру — или, не, боље донесите одмах две, да не пешачите...
Жена је ставила три коцке леда у чашу и усула вотку. Чекала је да се пиће охлади, збацила ципеле с ногу и легла у дубоку фотељу. Човек поче да празни пепељаре.
Али, не! Малограђани! Остарићемо, уздржавајући се! Уосталом, већ смо и остарили. Очччччччајно! И престани да пијеш ту вотку! – Остави ме на миру! — рече она. – Ја тебе? – Колико сам само чекала ову вечеру!
Замисли, сиђем у драгстор по цигарете и налетим на »Лабудово језеро«! То је била оргија. И остави већ једанпут ту вотку! Много пијеш у последње време... – Зар пијем? – Одувек сам тврдио да не подносиш алкохол!
Хоћеш? – Човек је послуша и попе се на собни бицикл за мршављење. – Жена насу нову вотку у чашу. Човек поче да окреће педале, све брже и брже.
Жена је попила још једну вотку с ледом, свукла се и легла у постељу. – Зашто не дођеш? — упита га. – Не могу да спавам! — рече он.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Стари Рузвелт седи у паралитичарским колицима. Стари Јосиф налива старом Черчилу стару вотку укоченом руком, а леви брк му се непрестано трза удесно. Они управо деле свет.