Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Застадосмо... Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач. Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи.
Око поноћи дуну неки ветар и поче киша. Однекуда допире плач деце и жагор жена. Слаби вочићи не могу више да вуку и читава ова маса народа заглави се у једној јарузи. Стадосмо и ми.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи. И ми се ућутали, поред нас крче пуна двоја кола; сити вочићи прегли па грабе да пре стигну. Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ноћ тиха. По белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове. Вочићи леже у блату и преживају. Онда кола са арњевима у којима плаче неко дете.
Виде најзад и коморџије да је опасност свима за вратом, те сада журе и они... Житко блато развлачи се као тесто. Вочићи исколачили очи и подавили грбине, а кола крцкају под теретом. — Ајд ојс! Стока малаксала. Људи одупиру леђима.
— Онолико колико могу њихове ноге да издрже. Сто... двеста... А вочићи лагано, ногу пред ногу, како узбрдо тако и низбрдо, али сигурно.
Унезверена изгледа, товарили су ствари на брзу руку преко дрвених колица са два точка, која вуку ситни вочићи. Жене плачу. Деца терају стоку И вичу за њом.