Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме... . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
слушали литургије у диму тамјана, међу ознојеним сељанкама умотаним у дебела сукна, под пуцкетавим пламеновима воштаница што су се топиле брзо као и наши дани, слали смо безброј разгледница доказујући да је Сарајево једини град на свету, и
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
у одају дође, А деспот огрнут црним огртачем, Па нити се диже, нит му руци пође, Но немирно звецка мамузом и мачем, Воштаница тихо на столу му гори, Оборен му пехар и вино просуто...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
убриса широким рукавом од кошуље, па брзо дохвати воштаницу, прекрсти се побожно, упали је и стави на Гојкове груди... Воштаница најпре запрска, док пламен не обухвати целу свећу, па се онда стаде тихо лелујати, као последња слабачка жртва
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
И све то изгледаше као нека самртна воштаница Дон-Педру (па и оном чича-Милисаву Пајићу, старом председнику), како се то духовито изразио наш Сретен.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Водоскок смрзнут ћути, ко да снева. Земља је пуна тајанствене страве; Ко воштаница која догорева У хладној соби, мртвацу крај главе. Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње..
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану. Жесток као жеравица. Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Та-ко! Е, сад запали свићу! У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Клавир је био напустио. Мјесто њега, сад је каткад ударала госпођа Миззи. При свјетлости двију тордираних стилских воштаница, подрхтавање жућкасте маље на њеној усни и пулсирање њеног подвољка одавало је како у себи броји такт.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Да се још спава!... Ох, како је слатко протегнути се овако... Звецну гвожђе... Шта је то ?... Гвожђе... воштаница... Митар... капетан... А-а-а-а!... то је оно!... Ђурица се освести и следи... Као да није ни капи сркнуо...
Ћипико, Иво - Приповетке
Литија иде полагано, наизмјенце народ се моли и пјева, а пламен воштаница час дрхти а час се потаји у свијетломе ваздуху.
Литија се напријед креће и оставља за собом воњ воштаница и задах старих туника, а прати је оштри воњ морске осеке и сува жала.
Сунце је жеже — жедна је!... А кроз засићени ваздух, крцат мириса тамјана, воштаница и старих туника што за собом остављају у светлости дана задах нечега давнога, застарела, још се чује јаки певачки
Краков, Станислав - КРИЛА
У очима се појави мртав котур. Поглед се укочи. Потом им, за тренутак, лице ишчезне у пламену невидљивих воштаница. Веровало се много у пророке, и помињао нарочито ”онај из Кремана”.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
под јасенак; с друге стране јасенка метне се суд с медом и погачом, чаша вина и чаша воде (»вечера вили«), и упали се воштаница. Ту се изврши и братимљење (односно сестримљење) између болесника и онога који га је довео (Караџић, З, 1901 ‹41 идд›).
На Богојављење носи се у цркву на освећење воштаница приправљена на Бадњи дан и завијена »у чисту белу марамицу, уз коју се привезује црвеним концем један стручак босиљка
Ћипико, Иво - Пауци
Раде се сјећа како чељад у цркви уприје поглед у бискупову прилику на великоме отару; у одбљеску воштаница, у ишараном, злаћаном светачном одијелу, са митром на глави, — бискупова прилика чисто задиви Раду, и прије но ће
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
у одају дође, А деспот огрнут црним огртачем, Па нити се диже, нит му руци пође, Но немирно звецка мамузом и мачем. Воштаница тихо на столу му гори, Оборен му пехар и вино просуто...