Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху спремна. Кочијаш држи у руди вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред једна уљаника гледна. Ала красно челе зузукаше!
Веће Стојан од земљице скочи, Већ коњица претилог окрочи, Већ — та глени љубе несретнице, Она скочи вранцу за вођице: „Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте!
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!
Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“ Ал' ништ' за то и не хаје млада, Већ још чвршће вођице спопада.
Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице. Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити.
Већ Миленко зеленка се лати, Већ га оштро бакрачлијом вати, Већ ти глени љубе несретнице, Она скочи зеку за вођице: „Не дам, не дам!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну.
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Плану јунак кâно огањ живи, Е га она осрамоти љуто: „Пуштај, љубо, Бог т' убио живи!
Пограбише коњице лагане, Притегоше седлане колане И још оне ибришим-тканице, Па у седло, те држ' за вођице. Стаде њисак ата и парипа, Свак одмила упропице ђипа, Ногом бије, а ушима стриже, Модар пламен на ноздрве лиже,
Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!“ Па прикупи ђогину вођице, Па у турске скочи изелице, За њим нагâ војевода Влајко, Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
да се вратимо часком, па да ми поправите оцену. — Ехе... промрмља он И тргну вођице; коњ пође живље. Опет наступи ћутање, али она мисао никако да ми избије из главе.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кад би наишао на какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па пролети преко прљушâ, на којима
Кад стиже на крај улице гдје бијаху највећи дућани, гдје га с прозора гледаше њека млађа госпођа, Бакоња притегну вођице, те му „билац“ поче поигравати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ал' се Турчин останути неће, већ увати Шарца за вођице, десном руком за вођеце Шарца, левом руком Марка за недарца. Плану Марко како ватра жива, исправи се на Шарцу
“ дизген, дизгин — вођице диздар — градски запаведник, заповедник или вратар код тврђаве, куле дизђен — в. дизген дилбер — леп, мио диљка —