Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Ви од срца и бубрега, овај од маларије а овога — показује на Војина — безмало исекоше као шницлу. Војин полегао по столу и цупка ногама, па ће рећи: — Јест, баш јуче посматрам оно наше
Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!...
господине потпоручниче... Поздравите ми господина потпуковника, господина поручника Луку, господина потпоручника Војина. И све другове. И сећајте се вашег Грује... Опрошћавајте... — Грујо, ми ћемо се опет видети... Он ме болно погледа.
Доста нам је свега. Сада се љутимо на ситне мане. У последње време почело је Војина да нервира хркање Лукино. Лука се на мене наљутио што сам му мало засекао каиш за бријање.
Тек сам тада чуо зврјање аеропланског мотора... — Мани га, Мито, а он па куражан! — муну Лука лактом Војина. — Признајем... признајем, молим... Кад је у питању аероплан, нема веће кукавице од мене.
Ви знате како је било код нас... Код куће је остао само онај који није имао ногу или руку. Узми само Војина. Од ране код Смедерева, не види на десно око, нити чује на десно уво. И поред тих мана, он је осматрач.
— Не пољуби је! — запита Лука и лупи песницом о сто. — Не! Лука се диже, погледа у Војина и мене, и као са неким омаловажавањем махну руком. Драгиша продужи као да је био у заносу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Суботић СРПКИЊА Ја сам млада Српкиња, Милком ме зову, Имам другу Српкињу, Анку кумову, Имам драгог Војина, Српског сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.
На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови крви. Лутао је да би нас нашао.
— Ако, свеца вам детињег! — вели кроз смех потпуковник Петар. — Тако вам и треба. Него држите Војина, да он, рањен, не падне. Једва стигосмо крају.
На Катунцу и Пожарској Коси кркљало је. — Саопштио сам — извештава Лука. — Чији је то вод? — Потпоручника Војина... — Ух, богаму! — учини потпуковник Петар. — Он се једва опоравио од рана... Око још није залечио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бугарску шубару: начини се црни Бугарине, ни браћа га познати не могу; дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде.
Мало време затим постајало, ал' ето ти Југовић-Војина, и он води цареве једеке, покривене са сувијем златом. Она под њим увати кулаша, и склопи му руке око врата, па и њему