Ћипико, Иво - Пауци
— Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара. — Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез.
То силно Петра расрди, и он запријети Војкану да ће се осветити. Одмах сјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од зимус Војкан остао дужан за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.
Људи по гувнима врху, па и Војкана нађе гдје врше. Рубач му каза рашта је дошао и колика је свота. —Не мари, — прогунђа Војкан, — пиши како знаш ...
—Илијина је, вељу ти. —Не мари... Уто бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана. —Моја је крава, — вели Илија, — зна све село... Имаш ли карту од суда?...
Војкан оде у свијет да потражи дјецу .... Бог зна куд, и живе ли још? .... Стрица Петра чека што и Војкана. За њ је срећа што му синови зарађују и носе новац из свијета, али која вајда кад од главнога дуга никад не можеш паре
— Док се посао обави, — премишљаше газда — биће и нова кућа за Злату саграђена. Гради се на бившем земљишту Војкана Вујића, близу млинова: лијеп положај, на згодноме своднику, нови дућан правиће такмицу дућану благајне, који бијаше