Ћипико, Иво - Пауци
— Десет круна и шест пара Војкану Вујићу, — јави се један од двојице дућанских момака, поредавши продану робу на дућански банак. —Војкану? Хм!
—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве
Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу” и вели Војкану: — Све сам ти сакупио уједно. Са трошковима дошло ти је на тристо круна и осамдесет пара, а интерес ти је на новац,
Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу”. Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше. — Дај му робу, — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом!
— Васо, — јави се газда надстојнику који се бијаше повратио у дућан, — даћеш из магазе, кад усхтједне, Војкану тридесет кварата кукуруза.
То силно Петра расрди, и он запријети Војкану да ће се осветити. Одмах сјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од
Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња. Путем сунце жеже.
Излазећи из суда, вели Петар Војкану: — Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу! —Не мари, болан... Гонићемо се још, — одговори Војкан.
Комшија вели: — Продаће ти је, ако адвоката не нађеш. Илији жао краве, његова је, дао је лани стеону Војкану, на по, добра је; ако је изгуби, изгубиће с њоме и њен пород за напредак.
И сине му лијепо пред очима за чим је газда Јово кренуо... Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад.