Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе!
Црњански, Милош - Сеобе 1
огромних пећи и ливница гвожђа, из којих су истрчавали радници да их виде, одевени у коже, гарави и опаљени, црни као врагови.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
499. ¹²¹ Опширније о демонима деце: Требјешанин, Ж., „Демони деце и одбрана од њих у веровању Срба, у: Чудовишта и врагови, Градац, 73—75, Чачак 1986— 1987, с. 168—173. ¹²² Милосављевић, С. М., исто, с. 95; Ђорђевић, Т. Р.
Кпетановић Љубушак, М., Народно благо, Свјетлост, Сарајево 1986. Каплер, К., „Појам чудовишта“, Чудовишта и врагови (Градац, 73—75), Чачак 1986—1987. Караџић, В. С., Живот и обичаји народа српскога, Просвета—Нолит, Београд 1987.
Требјешанин, Ж., „Демони деце и одбрана од њих у веровању Срба“, Чудовишта и врагови (Градац, 73—75), Чачак 1986—1987. Требјешанин, Ж.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Додија се арамбаши чекајући, па поче сам собом: — Куђ су се ђели они врагови?! Идем ја да виђу шта раде у подруму — ...
Овај има менђеле; овај је јачи од свије нас! И врагови се разбјегну куђ камо. Затим дозову мачку и реку јој да какогођ на лијепе преговори војника да им изиће из куће.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А изгубљени добри трагови; Кобни плес смрти воде врагови Пред лицем нове, голе Истине. РАВНОДУШНА ПЕСМА Човек се, каткад, повуче у самоћу, Због старости, умора, ил’
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Болест ти кућу разорила! Виле те однеле! (женска клетва у Војводини). Вилице ти се скамениле! Врагови те на роговима растезали! Вране ти се на весеље купиле! Гавранови ти очи испијали! Гвоздене опанке носио! (тј.
2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло? — Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали. 3 Питала унучад бабу: — Зашто, бако, плачеш?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише врагови пролазе, да се с њима конаба и туче, и да га паклени дим непрестано коље.
Ми смо ту само обдан: чим сунце почине, ми идемо ван, а врагови унутра. Да и један од нас остане у граду, тога би врагови растргали. Мали им рече: — А хоћу ли ја смјети преноћити?
Ми смо ту само обдан: чим сунце почине, ми идемо ван, а врагови унутра. Да и један од нас остане у граду, тога би врагови растргали. Мали им рече: — А хоћу ли ја смјети преноћити?
Богме се врагови стану рогушити, а кад он види да би се тукли, извади ону кошуљу па рече: „Удри, кошуљо!“ а она зада па удриде по
“ а она зада па удриде по онијем враговима. Онда га врагови стану молити и заклињати да престане, али он ни бриге што се они криве.
Кад они то чују, даду му најпослије запис, а он рече кошуљи да престане, и она престане, а врагови се поберу и оду. У томе и ноћ прође, а кад сване дан, ал̓ ето ти народа све на руље у град, па кад виде малога, зачуде
Зато вас ми и кољемо, да проклети свијет ваше коже као врагови не растеже и комада; а ђе бисте милије и ласније него вашој браћи у врућу трбуху!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Ама где га нађе? — Нашли људи у Новаковићевој кући на оном месту, где се обично бацају старе хартије. — Е, јесте врагови. Но да ти причам даље: З августа 1875 бише избори скупштински и испадоше не може бити неповољније по владу.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (ібід.
Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака.
Он у себи има велику спасоносну снагу. На ј. гране воле виле седати, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Вила на ј. спомиње се у песми (Вук, 1, 225).
На л. гране радо седају виле, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116; упор. и ГЗМ 6, 370). С друге стране, на којој би се л. нашла имела, под том л.
По другом, углавном супротном веровању, на т. воле седати виле, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 116; 167). Тако је сасвим природно да т. може бити спасоносна. Под њом лечи се грозница.