Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече: — Јеси ли сустала, Маро? — О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да
Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче: — Нуто, нуто, пораниле цуре! Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
очи плашљиво задржаше на високој жени фига става и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео. — Шта ти је? — пита га она враголасто. — Ти си, ти — моја! — Ех! — нехотице, изненада полети јој усклик из дна груди.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Због тога ми за науку остаје мало времена. Тој мојој љубави испречиле се многе препоне“. Она се враголасто смеши: „Таква љубав тим је слађа!“ „И ја сам то искусио“. „А шта је поље ваших испитивања?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А док она уверава да је вест аутентична, па се напреже да се изрази, они са много живљом пажњом посматрају црно враголасто маче, што мирише на покислу длаку, како: извученим ноктићима своје мале шапе гребе по њеним грудима и тражи да ухвати
Сасвим доле, ка чесми што се сијала на сунцу, враголасто девојче долазило је за воду. Оно је застало задихано, подигнуте главе, и њихови су се погледи сусрели.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Можда то није случајност — говорила је старија сестра двосмислено и погледала враголасто у Тому. — Утолико боље, ако је наш сусрет „предестиниран“ — он застаде и готово се унесе у њено лице.
Ужасно би било заиста да је све усредсређено на једној личности. Али, де!... Шта сам могао. Полета ми је враголасто претила главом. — Знате ли ви да је Арлета потпуно расејана и не обраћа пажњу на оно што јој се говори.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
чини“ да је небо „грдна совра мермерова“ по којој се котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну ситуацију (да „бога“ растера црне хале које се отимају око
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Он се насмеја враголасто. У оно село, док су возари и послужиоци окретали, ја сам обишао мало... Занемоћао си? — Јест — и он се насмеја.