Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се
крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши,
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен... А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? — И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува.
Једног дана, после ручка, стајаху пред кућом поповом два лепо оседлана коња: вранац и ђогат. Поп Мића затурио руке иза леђа, хода нестрпљиво испред куће. На њему стајаће одело.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Зато је сада сетан, лула му се угасила, и поглед му блуди по пустом вашаришту. Позн’о је оно место где је вранац стајао, па пуно света око њега — а сада све пусто, нигде никога, само покисле вране и гаврани гракћу и прелећу са
Црњански, Милош - Сеобе 2
А тек после, Павле спази, испред Валдензера, на слами, и неким ћебадима, пастува, који цркава. Био је то огроман вранац, извучен из бокса, а Павлу се чинио, у полутами, гигантских размера.
То је Ђурђе пропуштао, као да се Ани, поред њега, живог, човека, допада неки вранац, пастув. Петра, међутим, та наклоност женина, према другом човеку, иако није била скарадна, дубоко је вређала.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ко силази оно туда, Да л' ми очи добро виде, Да л' то вранац његов иде, А на њему, Боже мој, Да л' је оно драги мој?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша? — Здрава је, хвала богу. — Нека, нека.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда. Вуче бедно кљусе сипљиво и ромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ја доведох вранца коња, Да попије мутну воду. Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не хте вуче шуту клати,
Ја донесох бојно седло, Да убије вранца коња. Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не хте вуче шуту клати,
Ја донесох малог миша, Да преструже бојно седло. Не хте миш седло стругат’, Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не хте вуче шуту клати,
Не хте маца миша јести, Не хте миш седло стругат’, Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не хте вуче шуту клати,
супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче
(Игла и конац) 62 — Где жујка пасе, трава не расте? (Пламен на огњишту) 63 — Где нам је вранац лане лежао, и данас му се место познаје? (Ватра и ватриште) 64 — Говори без уста и језика?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Његову сам шкрипу као дете чуо; Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда; Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. — Доле с коња!
видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше. Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. — Стој !...
— Стој !... Пуцај !... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: — Остав’!... Ко ти то рече ? — Па...
Краков, Станислав - КРИЛА
Има их још код Бејаз—куле. Поседали су по улицама. Рука са корбачем описа љутити покрет. Уплашени вранац скочи. Камење врисну под копитама. – Лудорије. Растурили се! Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
с особитим чувствованијем, мени се особито допада”; па му потом даје неколико „примјечанија” (предлаже да место вранац стави ждрао тј. ждрал, „зашто Србљи приповедају да се тако звао коњ Милошев; итд.) на језик и акценат (в.
Ћипико, Иво - Пауци
сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровој бедевији тек прегршт сасу; мисли: утече јој фра—Јосин вранац!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Био сам с њима, четврти с чела, после Лауша, Кирче и Пипца. Мој коњ је ватрени вранац, копита му немирно добује по каменитој стази, ноздрве су му раширене, сапи сјајне од зноја, хтео би да јурне напред у
су му раширене, сапи сјајне од зноја, хтео би да јурне напред у галопу, али морамо се држати поретка, ја и он, мој вранац, кога бих назвао Јарки, кога бих баш тако назвао и никако друкчије, Јарки, јер је моћан и нестрпљив.
Она је уморна лежала преко мојих голих груди и жудно удисала ваздух док јој је срце тамбарало као галопирајући вранац. Зрак месечине пролазио је кроз пукотину на крову и осветљавао крајичак њеног лица.
Ево га вранац и озарени балави јахач на њему, а ево га и Дадара на трагу. Главиња псина за њима, њушка тајну поруку, а у мирису те
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи. Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде, крста кије, Густи бршљан да се вије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором побијено копље, а за копље вранац коњиц свезан, на глави му маха стамболија, бије ногом десном и лијевом.
Кад је био на Чекмек-ћуприју, нагна вранца да преко ње пређе; пропадоше ноге у ћуприју, сломи вранац обје ноге прве. Кад се Дмитар виђе на невољи, скиде седло с вранца великога, пак заврже на буздован перни, брже дође
је од ње капља крви пала, онђе расте трње и коприве; ђе је она сама собом пала, језеро се онђе провалило: по језеру вранац коњиц плива, а за њиме злаћена колевка, на колевци соко, тица сива, у колевци оно мушко чедо, — под грлом му рука
Прва ћу ти дара поклонити: на поклон ти вранац и ђевојка. Да је пута и правога суда, ђевојка је мене поклоњена, поклонио и отац и мајка, поклонила оба брата
Ја кад дође пред градску капију, а пред градом копље побијено, а за копље вранац коњиц свезан, ситна му је зопца устакнута; пред њим сједи дијете Максиме, на кољену ситну књигу пише своме тасту,
Паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу Иво: „Што сад мислиш, аго од Рибника? Што сад мислиш, чему ли се надаш?
Тек што стари у ријечи бјеше, ал’ ето ти Сењанина Ива, — сав му вранац у крв огрезнуо, на Ивану седамнаест рана, носи десну у лијевој руку; догна вранца пред бијелу цркву, па говори
јабана — туђина, туђинац јабанџија — странац, туђинац Јавор — место на Косову јаглук — марамица, рубац јагрз — вранац јазија — слова на хартији јазиџија — писар јазук — штета, губитак ја... ја — или...