Црњански, Милош - Лирика Итаке
Сусед ми је био са лева гроф Хојос, секретар гувернера, а са десна барун Враницани, велеможни чиновник Лучког поглаварства.
Био је мешавина лепо васпитаног мондена и стидљивог младожење. Враницани је био човек огроман, огромних стопала, са лицем римских императора и црним, тужним, очима, кловнова.
Морнаре су, са пристаништа, просто бацали у моторне чамце, тако да сам мислио да ће покрхати и руке и ноге. Враницани је тврдио да им ништа неће бити и да ће све то заборавити, кад се испавају.
Ту се до зоре орила песма („Ој, јаблане, шири гране!“). Враницани се љутио што сам толико одушевљен балканским ратовима, али одушевљени су били, са мном, и радници, и носачи, и рибари
Сви смо се надали бољем, социјалном положају међу народима, после тих победа. Враницани је у тим војницима и официрима видео само војнике и официре једног краља, опанчара.
Вели, тако треба дочекати рођење Христово. Иако није трпео Србе, Враницани је мене трпео. Ваљда зато што сам волео да ми прича о Хрватској и Загорју, о Новом и Сењу.