Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Још мало па ће и сунце превалити за планину. Поп на вранцу каса напред, певуши неки тропар, често се осврће на Вују и жури га: — Терај, море!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
На бојном пољу осташе само Срби. Битка беше свршена... Чупић дојаха на своме вранцу. — Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња.
Црњански, Милош - Сеобе 2
По њих је био дошао капетан Укшумович, који се вртео, у круг, на вранцу, испред ескадрона, псујући коња и ударајући га, у главу, песницом.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Веће Стојан од земљице скочи, Већ коњица претилог окрочи, Већ — та глени љубе несретнице, Она скочи вранцу за вођице: „Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Платићу им колико је право. Па ћеш ти, сине, на коњу, на бесном пастуву, вранцу, да обилазиш косаче и надгледаш како раде. Купићу ти чизме и корбач од змијске коже.
Ћипико, Иво - Пауци
Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња. Сјахавши, вели Илији: — Проводај га, заморио сам га!
Пред друштвом јаши фра—Јосо на бијесноме вранцу и држи тробојну заставу у руци, а за њим поредаше се фратри и два калуђера; фратри су у црвеним народним капама: хоће
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Стари лисац се изгубио чим је видео да је ствар пропала. Јелена Напред иде Дадара, јаше на махнитом црном вранцу, за њим као плен, везаних руку — Доротеј. Мршав, прљав, блед као утвара, усправно корача за задњицом Дадариног коња.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
успут види доброг коња, или побеснелог коња; бацио би све инструменте, пустио болесника да болује, а он би одлетео на вранцу као ветар... Салаш је за њега . . . Само, требао би му салаш боље подупрт, него што је наш данас.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену, Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену; Зауставиће се баш на ивици рудничких шума: У борби са храстовима, са тенковима
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад удара Страхињићу бане мучну алу силна Влах-Алију, из седла га маћи не могаше, тону вранцу коњу до кољена у земљицу ноге све четири.
Ја кад виђе црни Арапине ће га с' дојчин оканити неће, он се вати вранцу на рамена, а у руку копље убојито; изиђоше у поље широко, наљутише коње од мејдана.
мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од мегдана вранцу; а с лијеве Милош Обреновић на дорату коњу од мегдана.
Један шура један пешкеш даје: доведе му без биљеге вранца, и на вранцу Латинку ђевојку, (но се пусник к земљи увијаше од чистога и сребра и злата: у злато су коња опковали, златни рати бију
браћа састанула, ђено ће се с јадом растанути, но да видиш јаду започетка: похитао дијете Максиме на његову без биљеге вранцу, и скупио десетину друга, хоће својој на муштулук мајци; а кад виђе војвода Милошу, те дората коња подиграва, а догна
Милош паде, а Максим допаде; колико му крвце жедан бјеше, ману сабљом, одс̓јече му главу, пак је вранцу баци у зобницу, а ђевојку оте у ђевера, пак побјеже на муштулук мајци. Мили боже, на свем тебе фала!
он зађе у клисуру тврду, у клисуру тврда Качаника, понајпрви иде пред дружином на вранчићу коњу косатоме, на вранцу је ноге прекрстио, па удара у ситну тамбуру, уз тамбуру танко попијева: „Млав-планино и планино Стара!
ноге низ вранца опружи, те у златне врже бакарлије, а из руку тамбуру одбаци, па десницом за мач приватио, а љеваком вранцу за дизгене, па говори Новаковић-Грују: „Ближе к мене, Новаковић-Грујо!
теде се с пута уклонити, ни с’ Турчину теде покорити, већ јуначки чека на мејдану, ману сабљом и десницом руком, добру вранцу главу одсекао. Паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу Иво: „Што сад мислиш, аго од Рибника?
с лијеве стране у полицу до рамена Мандушићу Вуче, а до Вука Шарићу Цвијане, а за њима Стојан пристајаше на његову вранцу помамноме, за њим иду млади Котарани. Каде Јанко на биљегу дође, он дозива нејака Алила: „Чујеш ли ме, дијете Алиле!
Гиздава му поклонио вранца, врана коња, брате, без биљеге, а на вранцу чултан до кољена: чисти скерлет златом извезени, златне ките бију по копитим’; бојно седло од