Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рече Пурко. — То ће нам требати. — Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? — Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен... А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? — И мој је почишћен — одговори Пурко.
Црњански, Милош - Сеобе 2
првих дана, одмеравала стаситог Славонца, мало зачуђено, као што јахачи одмеравају високог кулаша, кад одјашу са малог вранчића. Она га је, међутим, заволела, брзо, па се чак и преселила код њега и одлагала повратак у Вијену, сваког месеца.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица.
хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше,
Гледа Рајко што се чини туна, Па довати вранчића лагуна: „Ја вас гледам, вељи јади, гледам, Али нећу да вас приповедам, Та ни моја баш за семе глава!“...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
рана, носи десну у лијевој руку; догна вранца пред бијелу цркву, па говори остарилој мајци: „Скин ме, мајко, са коња вранчића, умиј мене студеном водицом, а причести вином црвенијем“.
га пред подруме б’јеле, извадише коне из подрума: добра ђога бега Личанина, што га јаше на мејдан јуначки, и вранчића љубе Личанина, ког бржега у крајини нема; ђога јаше лијепа ђевојка, Стојан јаше вранца од мејдана; окренуше пољем
притиснули, сад се хоћу дариват са шуром; већ ти јаши вранца од мејдана, а дај мени твојега ђогата, побољи је мало од вранчића, да ја идем шури у сретање“.