Употреба речи врата у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с

Боже мој!... Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. „Иди, види ко је!“ рече ми тетка. Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко.

„Иди, види ко је!“ рече ми тетка. Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. „Добро те се и ти закани!... Е, е! А где си ти, човече....

Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.

“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: „Грлице, ала си нарасла!... Та ти си већ велика девојка!

То је чудно!... Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...

Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. „У сиротиње нема новаца!“ „Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!

Ми смо лакше корачали, бојећи се да не узнемиримо свете калуђере. Кад смо ступили у цркву, стадосмо близу врата. Нисмо се усудили дубље у цркву улазити; чинило нам се да смо недостојни...

Тај јој дукат веза око врата, па јој онда онако кроз нос, калуђерски, протепа: „Ето, џанум, и ја хоћу да те дарујем место покојнога Марка“.

се тек, с оне стране манастира, у загаситом зеленилу, указа Стана у своме белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна мати, час по час застајкујући, нешто јој казиваше,

После сам чуо како шкрипнуше врата од архимандитове собе, и мати и њена лепа кћи уђоше пажљиво у собу. Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као

Још би ми дрекавци и кућу оборили. Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе... Онда се све умири. Тако он то свакоме приповеда.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу

— „Пак јошт питате?” — одговори гаров. — „Толико сам пио да нисам ни врата погодио куд ћу изићи, него сам скочио кроз окно.

„А слатка реч гвоздена врата отвара”, — ово је наше. По вишој части, из самога зла обичаја бива да многи себе за мале ствари, за саме безделице,

мртав, дâ га однети у једну гробницу пуну костију, и кад расуди да се је могао наспавати и отрезнити, дође гробници на врата, пак стане куцати. Пита он: „Ко то лупа?” —„Ја сам — одговори жена с претвореним гласом — што мртвим|јело носим.

| 145 Бик, теле и пастир Бик, пролазећи са устремљенијем кроз ниска шталска врата са своји силни рогови, пребије горњи праг.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ваљево с гробом на рамену, са точком око врата Врање, Крушевац носећи одсечену главу, вуку се преко Косова. Оста на северу, на вешалима, Космај, видик на југу

ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се, кажу нам слободно отворите прозоре, врата, увуците конац у иглу, укључите мотор, умочите четку у боју, наложите ватру, посолите месо, узмите дете у крило!

даскама цоловачама, попреко и унакрст, даскама као дрвеним путачама, споља ти закивају прозоре и врата! А ти им изнутра додајеш ексере! ИСТИНА О ПЛАНИНАМА Ми смо границу држали иза облака!

А мени се спава! Разваљују ми врата кундацима, туку ме, хапсе ме, бацају ме низ степенице у мрак, препун дрвених и гвоздених справа! А мени се спава!

3. Отворисмо сва врата патријарху! Изјахасмо краљевима у сретање! Наздрависмо кнезу и конзулу! Пред кефалијом поскидасмо шешире!

РАДНИКЕ НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ДОБРУ У ТУРИЦИ Заслепљен, дигох поглед с тањира, преко стола: из жетве, кроз врата нагло отворена, сукну сунце, светлост у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је

СЛОВО О СВЕТЛОСТИ Са цокулама око врата, бос, разоружан, раскопчан, слободан, кроз ослобођена и спаљена поља, кроз миниране њиве, пуне блата, враћам се

Тројеручице, катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде.

а ми по један станемо на вратима, и људе пропуштамо редом, старије напред, а жене враћамо да иду на друга, западна врата у препрату своју.

” — Кнезови сви скупа оду и позадуго постоје, преко обичаја, пред собом везирском. Доцкан отворе се врата од собе везирове и, кад кнезови уђу, поклоне се и по обичају приђу скуту, потом измакну се и у ред стану.

се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума врата, све како који изађе, ваљајући се уђе у џамију, а кад се напуни џамија, а они проспу пушке у пашине сараје, капију

Кнез и̓ дочека. Кад су седили у кући поред ватре, један петао дође пред врата и кукурекне, а Турчин узме шишану и рекне: „Хоћу ли, кнеже, убити онога ороза за ручак?

Турчин запне шишану, пак окрене најпре на отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу Станоју према себи скреше у прси, који падне.

Крв за крв нека иде”. И да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце Турчина напоље.

својом бундом у каруце и леже, Теодор и Чардаклија по клупама, а ја, простревши нешто ћилимчића, баш покрај фурунски̓ врата.

Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђо̓, скинем капу;

Пита ме један који је близо мене и гледи: „Прирасте ти?” вели. — Пипну̓ ја око врата, ал̓ она прирасла; кажем: „Прирасте — реко̓ — ал̓ не знам је ли погодило оно једно у друго што се говори и гута”.

Ф(рушићем) у 12 сати, мало почекамо, но Лорд покрај нас и један његов ађутант на један ма̓ прође на врата напоље: ни взора!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти. Утом се отворише врата и уђе газда Рака. Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу.

« Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува! Најгоре ми је осецати те потре! Али шта ћеш?... Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у

рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена.

А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога... Него да се ми оканимо те ђаволске роге!

— Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац. Опет нешто шапуташе с Марицом, па одоше полагано низа шљивар к механи.

Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што никад није имао обичај. Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва

Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом! Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ. — Јеси ли ти то, газда-Рако?

Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата. Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће.

Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће. Кад му скиде рогу с врата, рече: — Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње — добро си је могао носити!

— Ама шта је стоку плашило? — питаху се други. Утом бахну Сима на врата: — Добро јутро вам! Сви му прихватише. — Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? — упита га један.

Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа. — Бог ти помог̓о, Радане!

жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у четврт. Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.

И Црнобарци би заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласипом: — Рајо, бре! — Чујем, драги ага!

— Дај да ијем! — Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара. Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе. — Пеци, баба, цицвару! — Сад, ага, сад!

Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти утањају све више и више у облину његовога врата. Дах му се поче губити... И... он се обнезнани... 6.

Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?...

— Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане. Пандур промоли главу на врата. — Кажи Маринку нека дође.

Пандур промоли главу на врата. — Кажи Маринку нека дође. Маринко уђе, говорећи још с врата: — Ја мало приседох да једну, у твоме здрављицу, попушим, честити ефендија... А мало сам пијно и ракијице...

Нико се не одзива... Само таласи хуче... — Домаћине! Опет ништа. Он стаде песницом ударати у врата. — Домаћине! — Па ти си луд! — загрме глас изнутра. — Дом је — дом. Он је на земљи, а није на води!...

На води стоји само лађа и воденица... Ја нисам домаћин него воденичар... — Па што си се закапијао?... Отвори врата! - рече Станко. Кључаоница кљоцну и врата се отворише. Станко корачи унутра. Насред воденице горела је ватра.

Ја нисам домаћин него воденичар... — Па што си се закапијао?... Отвори врата! - рече Станко. Кључаоница кљоцну и врата се отворише. Станко корачи унутра. Насред воденице горела је ватра.

Јеси ли девојка?... Јелица се исправи, погледа матер тако оштро да ова сама открљепи руке од њена врата. — Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена! Заверила сам се Станку хајдуку!

Хтеде се дићи али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ручурда обви му се око врата, као змија, и стаде га стезати...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПЕСМА ТИШИНЕ Зборим ти несталој, док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти. Ти си још уза ме; врата су љубави Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте, Истине у зрачном непорочном руху!

Ти си још уза ме; врата су љубави Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте, Истине у зрачном непорочном руху!

Нит знаде за вино у купи од злата, Нити за пољубац у заклетви; сама, Мучки као злотвор, ушла је на врата, С ножем, не у руци, већ у зеницама.

ЦАР Цео дан сунчани звоне бучна звона, Сва је Призрен градска отворио врата, Кад јавише трубе да из Авињона Стижу поклисари, три папска прелата.

расту лимуни и нарде, Свим путем стајаху, као мирне јеле, Царски копљаници, стрелци, халебарде; Цар прими мисију на врата капеле.

ПАСТЕЛ Господин Бартоло, властелин с Посата, Доцтор ін утроqуе и ђак Саламанке, С чипкастом кô пена јаком око врата, Отменог морала, ћуди врло танке. Познат је философ, љубавник над свима, И песник, кад треба.

Исти дан је на тајна врата изишла Луца из своје мраморне палате у којој није било више хлеба. Под маском на лицу отишла је да стане на мост који

ДРУГОВИ Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.

Ризнице се ваше у ситно расуле — На тврђави сва су отворена врата. Сви наши бунари редом отровани, У кандилу уље, причест у путиру; Кроз наше бедеме сви су пути знани Нашем

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак.

— Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком.

Ја се јавим помоћнику и уђем у „малу собу”. Али тек што сам био отворио врата и видео онај Значајан поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо

Али тек што сам био отворио врата и видео онај Значајан поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је

и видео онај Значајан поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу.

ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене! Тога дана после ручка лешкарио сам на кревету и размишљао. Није вајде.

Ах, то вече! Ушао сам, невиђен, у предсобље. Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром. Гледао сам је са стране.

Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише, и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом, са сестром и са ћерком.

Знам да сам и мами стискао руку, и да ми је она, озбиљно смешећи се, рекла: „Збогом; али ја ћу само до врата!” И врата се затворише. Мама се врати. Чујем у авлији кораке и лупу од батине којом се Ђорђе поштапа.

Знам да сам и мами стискао руку, и да ми је она, озбиљно смешећи се, рекла: „Збогом; али ја ћу само до врата!” И врата се затворише. Мама се врати. Чујем у авлији кораке и лупу од батине којом се Ђорђе поштапа.

— Мамо!... Ја.. ти... Још мало па је — доцне! — Мамо, не знам зашто, али ето видиш, ја... Чујем како се затворише врата од капије и одсудно видим на лицу моје матере онај озбиљан израз који се на њој види само кад је говор о мојој женидби.

Мећем девојци грану на пут!... Иди!... Иди!... Иди!... Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врата И отвори их! Ја ухватим њену руку и пољубим, па широм Отворим врата: — Идем, мамо, овде је — страшан дим!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата. — Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа... — Наопако! Каква несрећа? — излети поп Спира. — Како, како?

Гром, прави, формални гром из ведра неба. — Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим. Обојица лете право цркви.

који је носио до чланака дугачак пепељаст капут на струк, и прслук са два реда дугмади и закопчавао га до горе, а око врата обавијао два до трипут шарену цицану мараму, и кашљао и једнако јео жута шећера, а бркове увек поткресавао и

А девојке су рекле да су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.

крстио кад је звонило и кад је прошао поред Великог крста, како приметише бабе; и што онако ирошки носи пóшу око врата, како рекоше девојке — да је, дакле, тај путник давно очекивани учитељ.

Пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама. Пешаци улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због

Стигли су већ пред кућу. Поп Спира отвори врата и понуди госта напред, који после малог нукања уђе поребарке. Попини су чули већ за долазак учитељев; дотрчао је и

Пошао свет на литургију, па се све шарени сокак од лепоте. Час из ове, час из оне куће испадне тек из авлијских врата кита; придружи се гомили, и гомила расте све већа и већа што ближе цркви.

— љути се гђа Сида. — Па тек ова! — дира је опет поп Спира, па запева: Сјећаш ли се оног сата, Кад си мени око врата Бјеле руке савила? И кријући твоје лице Мени скоро... — Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито.

— вели поп Спира. — Седи, Јуцо дете, а мама нек иде. — Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом. Шта ће Јула него се диже, погледа Перу благо и тужно, и следова разјареној мáми.

А тако радо слушамо и ја и Неколајевич. (Ту се »Николајевич« мало почеша иза врата, ал’ не рече ништа.) — О, па то би онда требало почешће да имате гостију — вели Пера.

! — Па ваљда да останемо флегматични! Е, Спиро, Спиро, не носила ја ту мантију! — Па девојачка су врата сваком отворена... А он нека бира. Ваљда му нећу наметати к’о фалишну форинту?! — Ху-у-у!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је доста лепа.

Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени. Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе. Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио. То је Анка Белкићева, трговачка кћи.

Љуба се са фрајла-Јулком у башти шеће. Већ му је љубав на врх језика дошла. Дођу до врата; Љуба заустави фрајлу. — Ал’, молим, станите само мало.

— Мени опет десно око игра; плакаћу. Тек што Паулина последњу реч испусти, а неко на врата куца. — Херајн! Врата се отворе. Напред чика-Гавра а за њиме Чекмеџијић. — Госпођа-Макро, јесте л’ ради гостију!

— Мени опет десно око игра; плакаћу. Тек што Паулина последњу реч испусти, а неко на врата куца. — Херајн! Врата се отворе. Напред чика-Гавра а за њиме Чекмеџијић. — Госпођа-Макро, јесте л’ ради гостију!

Сад чика-Гавра ухвати за руку госпођу Макру, па је води до других врата; нешто јој шапуће, да Чекмеџијић не чује. — Но, како вам се допада мој Љуба? — Фајн — здрав момак!

— Но, како вам се допада мој Љуба? — Фајн — здрав момак! На то отворе се врата, фрајла-Паулина носи на тацни ликер, бадем и суво грожђе, па метне на сто и сипа. — Заповедајте. Пију ликер.

Знам сваки ликер, само кад ми до носа дође! Опет окрену други разговор, кад наједанпут фрајла отвори једна врата и нуди их да уђу у другу собу. Сви уђу.

Чекмеџијић и чика-Гавра већ долазе Чекмеџијић каже чика-Гаври, ако овде ништа не буде, да одмах у Ш. иду. Куцају на врата. Уђу. — Ми смо тако слободни — опростите — ово је мој рођак Љуба Чекмеџијић, трговац и гвожђар; мене већ познајете.

Као да га овде нека особита судба чека. Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у соби. Марта ђипи са канабета.

Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у соби. Марта ђипи са канабета. — Добро јутро, фрајлице! — поздрави Чекмеџијић.

доиста није хтео тим фрајлицу да осрамоти, но видели смо га да је мало збуњен; тако исто кад је дошао до собних врата, чистио је ђонове, премда ни најмање блата није било.

Онде је већ вино на служавнику приправљено. Марта иде напред, носи вино, а Гледићка јој отвара врата. Гледићка седне близу чика-Гавре, а фрајла Марта између ње и Чекмеџијића. — Какав је био пут, није се прашило?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Пред Министарством Спољних Послова, на чија су врата брзо и озбиљно излазили и улазили министри и важни људи, стрчавајући низ и устрчавајући уз степенице, хватајући их све

Чим је бануо у собу, он скиде и скоро весело баци иза врата свој меки, пун знојаве масти шешир широког обода. Онда, са скрштеним рукама и замишљен пређе неколико пута собу, с

Чим пријаве посету он се с места најежи као од бола, који је баш тог тренутка наступио, гледа у врата и очекује. А онај његов познаник улази журно, смешка се и снажно му дрма руку. — Браво, Бога ми, Браво!

Детету је дрхтала брадица. У до врата седео је господин са оном нарочитом кутијом међу коленима и оним обичним изразом готовости да отпочне какав било

Куку мени ојађеној! Појурим као луда, идем тамо амо, отварам врата и затварам их, гледам на прозор, не знам ни сама шта радим и где ми је глава.

— Мислим да знам, и знам откуд то, А за време овог кратког разговора огреѕѕе је сваки час повиривала на врата и оним својим совинским погледом просто гутала жену.

Онда сам дојурила овамо, нагло отворила врата, обухватила погледом целу собу па сам га приметила на великом столу, у белом великом омотачу и са оним твојим финим,

Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују. Али колона непрестано по старом, или

“ И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања.

ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата. Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!“ И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије.

Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто. А оне ствари око њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се,

У кући је владала тишина тамнице. Он заустави дах и док су му уснице патнички дрхтале, он закуца на врата. Никад доцније Јуришић се није могао опоменути: како се нашао поред оне ужасне постеље, у којој се једва примећивало

Африка

свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу. Пошто голотиња није срамотна, многи је уопште и немају.

Око колибе и пред њеним улазом маса црних који гледају игру било кроз врата, било кроз рупице на зидовима. Само сам прешао преко мале траве, да бих скратио стазу шетајући, кад ми читаво јато

На посредовање шефа села ја ипак постижем да уђем код ње, али не на ова главна врата но на једна споредна с друге стране.

док се спремамо да лежемо, сви црнци долазе на наша врата и љубопитљиво нас гледају То је прво вече да имам да ноћним са Н–ом.

му је наредио да се скине и онако наг, мршав, бедан, уђе у испражњену ђакуљицу. Ђакуљица му је била онда везивана око врата и он је сав упакован угуран испод постеље господара. Црнци скупљени на уласку били су овим необично забављени.

Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих шара; око врата су такође колајне и ђердан са либричким гри–гриима.

Он је носио око врата неколико ниских гри–гриа, што су фетиши црних муслимана. По подне одлазимо истим реноом у село које носи живописан

Док спремају, гледам их како се крећу око ватре, и видим на једној неки чудан накит око врата. Питам је шта је то, али, пре но што ми њени укућани и одговоре, заспим.

свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга врата под катанцима.

Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Јања има новци! Оди, господар арамбаша, да делимо!“ (Затвори сандук.) Јуцо бре, Јуцо бре! Нећиш да си зовиш? (Отвори врата.) Јуцо, море, Јуцо! ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ЈУЦА ЈАЊА: Псето неваљано, ди си била? ЈУЦА: Била сам напољу.

ЈАЊА: Напоље, напоље? Ко е слушио моја шпекулација? ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе!

Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту! (Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот!

Не може да фали Грку. (Метне новце у џеп.) Душо Јуцо! (Одбрави собу.) Душо Јуцо! (Одбрави и друга врата.) душо Јуцо! ПОЗОРИЈЕ 5. ЈАЊА и ЈУЦА ЈАЊА: Душо Јуцо! Ја ћу да идим по моја шпекулација. Шта ћиш ти да радис?

ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам? ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата? Ти си оно мачка што преди за фуруна, а гледи што ћи да кради. Ти си ону Езопову лисицу што вичи: „Цили мили, кир Јања!

Ту су ти минђуше, ту су ти валови У кума Персе капа од блонда, црвена пантљика и бео цвет; око врата ланац од две струке; аљина лила-фарб и црн појас; на врату леп бајадер, па ти стала код стола сека Јуле, мило ти је да

ЈУЦА: Отворите, имам да вам штогод кажем. ЈАЊА: Не могу, имам посо. (Фришко да си отруим, док није провалила врата, шкиљи.) ЈУЦА: Бре, отворите! Истекло нам толико сирће! ЈАЊА: Каимено! (Отвори брзо врата.) ПОЗОРИЈЕ 2.

) ЈУЦА: Бре, отворите! Истекло нам толико сирће! ЈАЊА: Каимено! (Отвори брзо врата.) ПОЗОРИЈЕ 2. ЈУЦА и БИВШИ ЈАЊА: Ко је истеко сирћету?

МИШИЋ: Мислите ви да је моје намјереније вас само плашити? Ни најмање. Гледајте само ко је на врати. ЈАЊА (отвори врата, пак се стресе): У! Два пандуру!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високе планине, али се и те планине, према Истоку, отварају као нека врата. А после опет настају бескрајне равни.

Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком љубазношћу указа Грку врата. Пропустио га је да изиђе, мрмљајући учтиво: „Изволите, битте сехр. Wохлгеборенер, Сондергелиебтер унд Геехртер Херр.

Играти звонара, у затвору, значило је потплатити профоза да им врата остави отворена, тако да су затвореници могли да се посећују.

Око тридесет људи ишло је без пушке, са везаним рукама, на леђа. Гарсули се беше уклонио у врата касарне где су тобџије стајале, запрепашћене, са угашеним лунтама и небрањеним топовима.

Нису имале ни прозоре, али је светлост у њих допирала кроз врата, која су била у стаклу. У једној од тих соба становао је Ђурђе, који је – иако је био годину дана млађи од Петра – у

Обично би имао косу оседелу. Они, које би затворили тамо, почели би, већ после једне ноћи у затвору, да лупају у врата, да зову профоза, да кукају и лелечу.

Угурали су је у собу, као што се теле гура кроз капију. У брзини, били су заборавили врата да затворе, за њом, па је Павле тако спази у светлости јесени, збуњену, поцрвенелу, са залазећим Сунцем у даљини.

Код баштенских врата, Павле јој рече да ће, сутрадан, доћи, код сенатора, да је проси. Поред плота, зараслог у крупне сунцокрете, она је

у везане руке, Павле се био толико занео тим мислима да није ни чуо како се, напољу, на лавиринту ходника, отварају врата и како одјекују кораци нечијих чизама.

Па је залупио врата, тако да су се прозори тресли на трактиру. Анин отац, кривоноги, насмејани, сенатор Јаков Богданович, исто је тако био

А био је прешао седамдесету. Поседео би код Павла, дан, два, избројао врата и пенџере, на кући, и чудио се колико их има, колико, па би затим, исто тако пешице, скромно, срдачно, отишао.

Има да понесу нешто дуката, за господу у Бечу. Злато отвара и она врата, која ни лепе речи, ни сузе, не отварају. Сирота госпожа Кумрија, која се осећала још врло млада, сматрала је да је та

Теодосије - ЖИТИЈА

А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме. До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а ко је чича Тришо.

Стражар с високе сахат-куле раздера се колико га грло носи: — Народе, лавови кољу вашар! Брзо затварајте врата и прозоре!

Брзо затварајте врата и прозоре! Читав се градић закључа, замандали, затвори, закова, навуче на врата ормане, кревете, столове, столице, пећи, перјане јастуке, старе капе и поломљене чачкалице. Улице опустјеше.

Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине. Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу

Заиста, чим паде друго вече, мени везаше око врата подугачак канап и причврстише га за једну врећу у ћошку. Још су пажљиво измјерили да ли могу да дохватим сланину.

Ево ме, дакле, успузао сам се до сланине, додирујем је једном длаком брка, канап ми се затеже око врата, а ја бечим очи и уздишем: — Дајем километар живота за два прста канапа!“ ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА Ево за нас војводе!

Како би било да те малчице грицнем, само мало за увенце?! — Боље би било да ја грицнем онај канап око твога врата! — досјети се Миш пророк. — Онда ћеш добити и слободу и сланину.

Кад угледа своје пријатеље, Шаров од радости узе цичати и ваљати се. И њему Миш пророк прегризе уже око врата и тако му даде пуну слободу, коју сироти Шаров није имао још од раног дјетињства. — Куд ћемо сад? — упита Шаров.

Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата. — Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако!

Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата. — Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КИШЕ СУ ПАДАЛЕ, ДАНИ СУ ТЕКЛИ, КУЦАО ЈЕ НА СТО ВРАТА, МОЖДА ДВЕСТА, И СВУДА СУ МУ НЕЉУБАЗНО РЕКЛИ ДА ЗА ЊЕГА НЕМА РАДНОГ МЕСТА.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе! МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента). ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи! МАРИЈА (оде лево).

РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број). МАРИЈА (долази): Надзорник грађевине. ПАВЛЕ: Аљоша?

(Одлази.) ВИИ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (враћа се и навирује најпре на врата где је Рина, па као да је опазио нешто или чуо покрет, одлази брзо месту где је у почетку читао књигу, седа и привидно

Упорство у оваквом случају је право дивљаштво... ПАВЛЕ (плане гневом на овај цинизам, одјури и отвара врата, дохвати столицу и замахне њоме): Напоље! Напоље! НОВАКОВИЋ (полазећи): Дивљаштво, зар не? ПАВЛЕ: Напоље!

РИНА (престрављено): Значи ли то....? ПАВЛЕ (полазећи): То значи да ја путујем. (Оде нагло, залупивши врата за собом и не осврћући се.) РИНА (сагледав сад тек сву истину, цикне за њим): Павле!

) РИНА (сагледав сад тек сву истину, цикне за њим): Павле! (Клоне у столицу крај излазних врата и зајеца.) Завеса ПРВИ ЧИН Укусно намештена соба Милана Новаковића.

) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице! РИНА (грлећи га, прати га до врата): Још нешто.

ВИ АНТА, затим РИНА и АНА АНТА (нервозно се креће у столици и великом џепном марамом брише зној са чела и око врата). РИНА (обучена, изненађена и узнемирена): Шта је, забога, да се није десило што?

СПАСОЈЕ: О чему? РИНА: О њему, о покојнику. Он може свакога часа наићи; свакога тренутка кад се отворе врата, ја застрепим. СПАСОЈЕ (збуњен, али као прибра се): Па... нека дође...

Уосталом, ја и иначе имам да пишем. (Полази, али у том тренутку отварају се задња врата и наилази Љубомир. Вукица се зауставља.) Х ЉУБОМИР, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА: О, какво изненађење! Какво изненађење!

Збогом! (Оде.) СПАСОЈЕ: Збогом! (Прати га до врата.) XВИИИ СПАСОЈЕ, РИНА, НОВАКОВИЋ, ЉУБОМИР, ВУКИЦА СПАСОЈЕ (враћајући се од врата, трља задовољно руке, шапћући):

) СПАСОЈЕ: Збогом! (Прати га до врата.) XВИИИ СПАСОЈЕ, РИНА, НОВАКОВИЋ, ЉУБОМИР, ВУКИЦА СПАСОЈЕ (враћајући се од врата, трља задовољно руке, шапћући): „Илирија”! „Илирија”! (Одлази Вукичиним вратима.) Децо, господо, овамо, овамо!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Весна је, ипак, неодољиво куцала на врата тог романа. Претворену у високу црвенокосу музичарку, унео сам је у десету главу књиге.

То је твоја несрећа, Слободане! - мама одложи кошуљу на којој је поправљала огрлицу и стави ми руке око врата. Биле су свеже упркос томе што је кухиња била топла, а она радила све домаће послове сама.

ако се неки предмет потопи у воду...” итд. Гласови су им били пискави и неодређени, а кроз стаклена врата видело се како једна према другој нагињу своје златокосе главе.

Тачно је да сам му оставио неколико модрица око њушке и да ме је он отворивши врата избацио напоље, па за мном и моју торбу. - Ти, пропалицо, ти, пропалицо! - викао је.

Њега нисам желео ни у сну да видим. Кад затворих врата за собом, ухватих себе да се смејем на сав глас. ИВ - Кезиш се као идиот!

Сви моји мишићи били су напрегнути и очекивали су нешто. Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога врата, спустих их низ рамена и груди до бутина и колена, осећајући свуда младо, нестрпљиво месо.

- Исти си на свога проклетог оца! - рекла је кад сам затворио врата кухиње за собом и почео да се пењем степеницама, које су шкрипале као сам враг, у ону собицу на тавану.

Мени је од јутрос појела пола граматике! Рашида ми је шапутала у само ухо, држећи руке око мога врата, тако да нисам знао шта да одговорим.

Понекад ме је нервирала та ружноћа, јер ме је приморавала да мислим о себи. За једно педесет година, набораног врата и очију утонулих у кесице, бићу сасвим налик на Грету.

и „ох”, и многи који нису хтели да уђу у оквир „Сакатих птица”, или, ако су и улазили, улазили су на сасвим погрешна врата. - Ја им морам дати друге животе, Рашида! - привукао сам је себи. - Они нису пристајали на оне које сам им дао!

Алах је направио рибизле да се једу. Држи! Грета! - извукла је из мараме коју је везивала око врата пуну прегршт и бацила је на скелу, али Грета није хтела ни да се помери. - Није гладна!

Станари су нас пратили очима све док нисмо закључали врата за собом, а онда је отац рекао да сада могу да почнем. - Шта да почнем?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

За друга друштва, „отменија”, није имао ни појма акамоли чежње. Код Пере у механи никад се не затварају врата, ни дању ни ноћу, све то напољу и унутра од музике и људства зуји, бруји.

Сад је већ доста било господару Софри и дружини, морају се за бој приправити. Већ је дубока ноћ. Софра отвори врата, у руци му наџак. — Идем да прегледам напољу, сад ћу се вратити.

(дуплонке још онда није било), па једног намести остраг у један ћошак, а другог у други ћошак, а он ће близу врата; у десној руци наџак, у левој руци запет пиштољ.

Сад клопкају на вратима. — Отварајте! Не одговара им се. — Развалићемо врата! Почну врата издизати. Господар, Софра прекрсти се, повикне „помози свети Никола”, па стане пред врата на два

Сад клопкају на вратима. — Отварајте! Не одговара им се. — Развалићемо врата! Почну врата издизати. Господар, Софра прекрсти се, повикне „помози свети Никола”, па стане пред врата на два корака, а наџак

Почну врата издизати. Господар, Софра прекрсти се, повикне „помози свети Никола”, па стане пред врата на два корака, а наџак подигао. Провалише кроз врата. Први капетан лоповски.

Провалише кроз врата. Први капетан лоповски. Тек што се промолио, а њега господар Софра силним ударцем наџаком по челу.

Ето сад четвртог. Кречар се сав окаменио, заборавио је петла навући; Чамча пак, одмах како су врата проваљивали, подвукао се под кревет, но кад је видео како Софра лопове обара, окуражи се, напне петла, напери пушку на

— Господару, не могу вам довољно захвалити што сте ми те људе с врата скинули. Морао сам им увек јело и пиће забадава давати, па да се најмање противим, зло мојој глави.

Девојке су у другој соби, соба до собе, и то врата мало отшкринута, тако за три палца да се може чути онде шта Профит говори.

Мачак умиљава се, али све и отшкринутим вратима домиче, и „циц-циц”, па кад дође до врата, а мачак у собу где су фрајле. Сам га је Профит унутра дотерао, што су фрајле приметиле, и почну се грôтом смејати.

Мисли се, па устане да види. Тек што на врата, а ето Шамике. — Добар дан, оче, ево ме! Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Непрегледни врбаци и ритови, модре ледине и црвени шибљак. Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава

да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је дизао и носио празно буре, он стиже до врата и отргну их.

Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом.

Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза дудова, већ на другој страни утрине.

мрачна кућа, из које изиђоше, остаде тако за њима, у тами, са светлошћу што је допирала из широм отворено остављених врата. Свуд, међутим, није се баш све добро свршило.

Чињаше се трезан и спокојан, и свет, који је те ноћи дуго бдио иза замандаљених врата, пропуштао га је, у недоумици. Био је потпуно безбрижан и кад су стражари почели да га опкољавају.

Кад се у граду дознало како је пук кажњен, обузе све живо нека луда стрепња. Затворише се то вече рано и замандалише врата, јаче још но иначе. Кад је Месец изишао на улицу, цео се град најежио од страха.

Грчевито се држећи за трбух, клатио се подигнут, као у несвести. Кад слуге раскрилише врата трпезарије и показаше седишта за богатим столом, Исакович се трже и неком медвеђом снагом устаде на ноге.

– Зинуо је да викне ађутанта: „Ауерсперг“, али ађутанта није било. – Из трпезарије је допирала свирка. Кроз отворена врата, мирис јоргована. Вечерас добија чисту спаваћу кошуљу. Почео је да броји свеће.

Какве све глупости нису говорили на рачун латинског клира! Отворише широм врата, која су дозволила да уђу међу њих, из врта, и бокори јоргована, и багремови, и кестенови, а да се приближе плава брда

столом, пуним јела и вина, уморни и отежали, падали су све дубље са својим речима, шапатом, узвицима, у ноћ, кроз бела врата, кроз која се достизало до шума, брда, светлуцања изнад вароши, бескрајног, звезданог неба. – Треба да буде католик.

Руке своје, које никада није спустила још на његов врат, пуштала је да му се крај врата провлаче, клизе, превијају као змије. Груди своје приносила му је тако близу као што се у љубави приносе образи.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Да би се за њу „лепили“ момци, она се опасује травом која се зове „леповац“, а да је момци „милују“ (воле), веша око врата траву „милоглече“³¹.

Не ваља се, кажу у Црној Гори, „да жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не би хтјело у мушку дјецу“.

’“⁷² У копаоничким селима у Ибру, ако мајка неће више да рађа, она онда ногама новорођенчета затвори кућна врата. У истом овом крају, жена може, још уочи порођаја за који жели да буде последњи, постељину да застре са папрати, а да

⁶¹ У многим крајевима нађено је веровање да ако се дете роди са „лозицом око врата, завршиће живот на вешалима. Ако се дете родило са стиснутом шаком, биће шкртица, а ако се родило са отвореном шаком,

Детету се као дарови носе: кошуљица везана црвеним кончићем за који је учвршћена пара (која се касније носи око врата због урока). Све ово завијено је у чист убрус. Женском детету носи се још и кита цвећа (удаје ради).

Њу кују ковач и његова жена, обоје голи, за време младог месеца. Ову бритвицу носе око врата жене којима умиру деца.¹¹⁷ Од металних предмета, најрапрострањенија амајлија јесте минђуша.

“, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговори: „Сунце.“ На Косову жена којој умиру деца, новорођеном детету стави минђушу на кућном прагу, уз

С десне стране одвоји јадан прамен косе и метне га у уста. Детету се веже око врата црвен кончић који оно носи до истека четрдесет дана, каже Милосављевић.

Некада се нож забоде у врата јер се сматра да ће се онда вештица уплашити и неће смети да удари на дете. Добра заштита од ових опасних бића јесу и

Познато заштитно средство, које спомиње Вук, јесте и метла наопако окренута и стављена иза врата спаваће собе. Као заштита од море стављају се у колевку, под узглавље детета, огледалце и бритвица.

⁵ У ђевђелијској кази трећег дана после порођаја бабица поведе породиљу до спољних врата и сипа воду испред ње, „да јој млеко тече као вода“.

које делове тела не треба никако љубити и зашто. На Груди се сматра да „не ваља допустити да велико чељаде љуби иза врата дијете које још није почело говорити, јер неће бит сретно“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

кнеза и дужда, робовања код хана Ногаја, битка код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук изгубљен у космосу.

злата што се стачу себру с ноката, са мотика, са лопата, свака оловна руда и сребрна танушна жица да теку до царских врата.

Да птице небеске не падну у забораве. Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони сетних гугутака са

За стваралачку тајну нежну као саса кад непозвани песми на врата однекуд споља бане, а песник лежи беспомоћан у земљи дубље од два хвата.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Увече, на мору, тај џемпер се могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему се киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу.

Подморницу је, вероватно, оставио испред врата: само му је она недостајала па да буде комплетан. Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста,

ТЕХНИКА НАРОДУ Првог дана после победе комесар Дуле Калпиш отвори калаузом тапецирана врата предратног Аеро-клуба у Узун-Мирковој и пусти напоље технику коју је тамо закључала буржоазија, користећи је себично

леп четрнаестогодишњак кестењасте косе, са кутијом од ципела у наручју и жицом за петама, када сам покуцао на Јеленина врата. И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...

Дечаци се нагло исправише и заузеше став мирно. Кроз широка врата гимнастичке сале први пут у историји школе уђе једна жена.

– Имате леп стан! — казао је разгледајући слике на зиду Слушао је добовање воде кроз полуодшкринута врата купатила. Прегледао је плоче и ставио на грамофон »Црyинг тиме» Реја Чарлса. Утишао је звук и насуо две чаше армањака.

Утишао је звук и насуо две чаше армањака. Онда су се отворила једна врата и у дневну собу, кроз чије је отворене прозоре шумила ноћ, ушла је босонога девојчица у дугој ружичастој спаваћици.

Помиловао је по нози, али она је већ била одевена: – Добро јутро! — рече зевајући. Отпратила га је до врата. Провирила је кроз мали отвор и откључала браву. – Да вас назовем сутра? – Сутра је већ данас! — рече она.

Жалила се да јој неко по тепиху просипа жилете и да снаје покушавају да је отрују. Врата су била без кључева, па си преко ноћи прислањала уз њих столицу, а на столици — свој кофер, све што поседујеш на овом

папучу, на драге углове и прашњави абажур са ресама, на подгрејана јела своје мајке и осушени ивањски венац изнад врата. На свог пса Џонија.

Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води? — Шта радиш будан у ово доба ноћи?

Прија јој, каже, да се брине о њој. Није навикла да јој придржавају столицу, отварају врата кола, припаљују цигарету... Њени вршњаци се стиде да буду пажљиви. – Опет!

Матавуљ, Симо - УСКОК

?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!...

Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада. Гломазна градска врата отворише се и одонуд јурнуше сточни трговци, пиљари, факини. Велики дио народа с пазара крете се у град.

да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине.

— запита је мати. — А, да-ти, нијесте разабрале што Јанко рече тајку у здравици? Рече да је затворио врата завазда за собом и да не мари, јер му образ не подноси! — Јест то рекао — потврди мати.

Јанко сједе и дохвати часовник. Бјеше око седам. Њеко лагано отвори врата и помоли се глава Крцунова. Обојица се насмијаше. — Добро јутро, Јанко! Христос се роди!

У дворишту бјеху с обје стране читави брегови, а средином иђаше пртина од кутњега прага до дворишнијех врата. Јанко изиде на улицу и застаде окренут браственијем кућама.

На средини бјеше огњиште, око којега затекоше женске и дјецу. Десно бјеше преграђена одаја, и врата на њој бјеху отворена. Према вратима, за столићем, сјеђаше човјек и читаше њешто.

Да је ко наишао, па да су му отворили врата, ушао би најприје у подугачко, уско двориште, иза којег се диже друга, мања зграда, са широким покривенијем ходником;

пламена и чуо би пјевање уз гусле; попео би се уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао би отворена врата простране, поплочане и сведене мађупнице, на сред које гораше велика ватра, око које сјеђаху домаћи.

и послије њега најстарији ђак, Озро Дабишин Озринић, надимком Мурат, запалише двије велике свијеће и стадоше пред врата.

Кувар је ноћивао с војницима, којих поњекад бјеше и по дванаест-четрнаест. Пустине бјеху дању сложене иза врата. Те ноћи њих петорица не заподјеше шалу, као обично, него један од војника започе: — Господар је много замишљен!

Момак хитро стави у ред креветне хаљине, одшкрину стакло на прозору, па отворив врата, рече: — Господар је спреман! Уђоше један за другим: архимандрит, Јосиф и ђакон.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Е, сад, збогом! (С младожењом одлази.) ОТАЦ: Но, фала богу, скиде ми се брига с врата! МАТИ: Види се бити добар момак. ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАНЧИКА: И њу морамо отпустити. МИЛЧИКА: добра девојка. НАНЧИКА: Што му драго. (Куцање на врата.) Хсрајн! з. ЗЕЛЕНИЋКА ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: „Слободно“, слатке моје, или „изволте, заповедајте“, то је лепше него

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И он тајом остави занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуца на врата фрушкогорског манастира Хопова. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу, родом Ваљевцу, допадне се бистар дечко који

органа, у коме се скупљали готово сви млађи писци српски, али је дала места и популаризацији наука и отворила врата новом реалистичком покрету.

Србија се готово удвостручила, ослободила целу Стару Србију, већи део Македоније, један део Херцеговине, дошла до врата Солуна, повратила оно велико место које је некада имала на Балканском полуострву.

Милићевић, Вук - Беспуће

С. ГЛАВА ПРВА Обична и свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на послужавницима шоље и чаше воде; у вику

Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.

ходником, држећи у руци мали, позелењели, бакрени свијећњак са накривљеном свијећом која је капала, и отворио нагло врата од своје собе. Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана.

Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му. Може да се усели кад хоће. И они се растадоше.

Кад је улазио у кућу учинило му се да чује како су се за њим полагано отшкринула једна врата. А затим се корио што мисли о таквим глупостима и био незадовољан са самим собом.

Па онда се присјети и упозна га са својом кћери која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата, бацајући кадгод на њих двојицу по који поглед. Они се осмјехнуше и руковаше.

Помало је кадгод разговарао с њом на ходнику: обоје наслоњени на своја врата. У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса.

Чинило му се да је чуо њезине кораке у ходнику, да се њезина врата више пута отварају, али он је био непомичан, са закованим тијелом и заспалим мислима, које су га убијале својим

Он запали свијећу и отвори врата. На каменим плочама ходника лежао је потрбушке пијан инжињер, гологлав, покушавајући да дигне главу, са још црвенијим

И онда протабају ходником његови кораци и мирис цигаре продре кроз пукотине од врата; зачује се још једном испод прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком, и све се то

и туробнијим гласом него прије, без икакве промјене у расположењу и без веселијег израза на лицу, и затвори лагано врата за собом и изгуби се.

Звоно застаде у тренутку кад он ступи на црквена врата, скинувши шешир с главе, и његови кораци одјекиваху по каменитим плочама, угушујући слабашно појање које допираше из

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?

Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан

га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора. »Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!

Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила — прича Шваба смејући се од срца. А Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим. — А ко блатила моја кафа, а, Швабо?

о њему да прича, наравно, мало објективније, у светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз врата чупава глава Пује фамулуса, који га одазва мало напоље. После неког времена врати се у школу, али не сам.

Затим испрати до врата госта, који се једнако чудио шта га је то данас снашло. А сам остаде још мало у школи. Пун унутрашњег задовољства,

читао лекцију, или, још боље, одмах се сподобио у кревет, а џабаисао и вечеру — али сада то никако није могао, јер с врата још опази оца и чу га како срче кафу. — А где смо до ово доба? Син ћути. — А који је ово сат? А? Онај ни речи.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор стиже? С коња сјаа — шкрипе врата — Помоз' Боже, ето злата! (1843, 25. дек.

“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу

пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно, ал' само до поле, Пола оста као кака врата, Драга браћо, од сувога злата.

ко сад за те пита? Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса. Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на

Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса. Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на врати ко је оно? ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже!

) Убав момак, гиздава девојка, Дивно ли јој напупила дојка! Момак баца руке око врата Око врата, око свога злата, Па је стиска, па је младу љуби, Од милине да ј' угризе зуби, Дркће мома, а срце јој

) Убав момак, гиздава девојка, Дивно ли јој напупила дојка! Момак баца руке око врата Око врата, око свога злата, Па је стиска, па је младу љуби, Од милине да ј' угризе зуби, Дркће мома, а срце јој куца, Отпињу

предњачи један калуђере, Завргô се страотним: јегоже, Завргô се да ме одадере, Ао мили што ћу ли ти Боже, Така врата, таке јегожине, Таке браде, така ока стрма, Таке јоште огромне гласине, Виче пусти, сва се гора дрма: „Стан',

Стиже Милун до некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор, а женски бијаше, Једна, брате, вако говораше:

“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме. Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему

Слеп је, мати, седе дуге браде, Ал' у торби нешто он имаде.“ Ђока скаче, матери око врата, Она с њиме одлази на врата.

Слеп је, мати, седе дуге браде, Ал' у торби нешто он имаде.“ Ђока скаче, матери око врата, Она с њиме одлази на врата.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата. Нека, Зијо...

— Зашто баш Богоносац? Нема одговора, канда нема ни излаза, а онда се, уз опрезну шкрипу, ипак отварају нека врата. То се у собичак увлачим ја, босоног, запрашен и шмрцав, пентрам се преко дједа, преко невидљива жива брда, и

Аја, боме, не смијем. Ти би се тамо бечио у светитеље ко теле у шарена врата. И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш

Стриц Ниџо попријеко гледа у распукла врата, као да тамо зује стршљенови. — Хм, изучиће за владику. Понекад преко дана, блијед и зимогрожљив, дјед сједи уз

А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве. Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребенце љепше изгледа и да га заштити од урока.

ти праведник, ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром.

— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено прозуји: — Добро ти јутро, лијепа моја цурице.

Пут ме нанесе крај појате и ја, и несвијесно, скренух са стазе и вирнух кроз одшкринута врата. Тамо се још познавало уваљано мјесто у слами, Дрмогаћина лога.

помало и сеоски одбори, војна и цивилна власт, како би се лијепо казало, али народ као народ, упро као јуне у нова врата, па зарезује и тражи само војне власти.

Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца:

), затим погледа у своје босе ноге и зирну пут отворених кућних врата. Стрикан га предухитри: — Ајд, ајд, та нећеш ваљда тражити оне старе опанчине.

— Музеј, музеј. Ево, записаћу ти на овој цедуљи. Сутон се све више згушњава под крошњама дрвореда. Уз отворена врата магацина, преко пута алеје, Микан чучи уз довратак и разговара с крупном чупавом делијом, вођом прве бомбашке групе.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Па ајде, изволи, скачи! Молим лепо! Имаш пуну слободу! Ош да ти отворим прозор? Мени ће беда с врата! ХАСАНАГИНИЦА: Могу и више од тога! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: На пример, шта?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А још кад се боље загледа она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост

После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руку, смејући се, излетимо напоље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис

Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја?

Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано. Први пут, испод беле марамице око врата, видех јој неопрану кошуљу. Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом.

Ја? Испрва као да се ослободих, дахнух што сам те скинуо с врата, али ме после ухвати страх. Бојао сам се. Поражен мојим кукавичлуком дрхтао сам као прут.

Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана са болом и саучешћем, осећаја. Ти отвори брзо врата, још брже их затвори за собом као бојећи се чега.

Стресох се. Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата. — Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу.

— Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу! Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом. — Где је? — упита ме.

Отпоче да лупа на кухињска врата. Ти си се скаменила, мати мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе, што нас он узнемирава.

Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере и излете у кујну пред њега, да га зауставиш. — Не, Николо!

— Што не седиш, Стано? — упиташе те. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата. У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше.

Како се није подавала болести; како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је ломила ватру у мангалу место у пећи; како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу; како

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао! — Шкрипну врата на дворани шумом, шкрипетом, међ довраци јунак стоји с пушком запетом.

,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао! — Шкрипну врата на дворани шумом, шкрипетом, међ довраци јунак стоји с пушком запетом.

На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја

се топе, јер над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи!

над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!

отвори врата једној сироти!” дуго је тако куцала була, дуго је нису братија чула, док није један из двора се винô, браву одврнô,

” дуго је тако куцала була, дуго је нису братија чула, док није један из двора се винô, браву одврнô, врата одшкринô: „Па које добро, лепа хришћанко, ил' невоља која, млада незнанко?

” — Тако се моли душа сироте, склопе се врата, калуђер оде. ИИИ Калуђер црни озбиљним кроком замишљен се пење уз трошно степење, понизним лицем, грозом

црни озбиљним кроком замишљен се пење уз трошно степење, понизним лицем, грозом дубоком, сухоњавом руком о врата лупа, у игумнову ћелију ступа: „Добра ти срећа!” калуђер се јавља, „Добра ти срећа поред боља здравља!

Дуго је тако чекала млада, кад уједаред отворе се врата, излети један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи

је руку у руку дала, у суху руку седога кала, кале је води; кô пастир јање, нејако јање, кад води на клање; показујућ врата свога господара, унутра је пушта, врата затвара. „Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни?

кала, кале је води; кô пастир јање, нејако јање, кад води на клање; показујућ врата свога господара, унутра је пушта, врата затвара. „Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни? Ти ли си несрећо, ти ли си куго?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

У двору се поплашише и стану од страха дрктати. Наје данпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте! Средњи рече: — Не отворајте нипошто!

Средњи рече: — Не отворајте нипошто! Али најмлађи рече: — Ја ћу да отворим врата, — па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да

Средњи рече: — Не отворајте нипошто! Али најмлађи рече: — Ја ћу да отворим врата, — па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара:

Али најмлађи рече: — Ја ћу да отворим врата, — па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: — Ја сам дошао да

вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: — Отвор', царевићи, врата!

Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: — Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.

Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: — Отвори врата! Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: — Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру.

Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: — Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру. Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове

« па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу.

једну па и другу собу и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори.

дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао никако мицати.

Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш-Челик рече: — О, јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Соба нерастребљена, по зидовима паучина, — како си почистила куину, тако си оставила ђубре иза врата. Није л ти стид? Дошао кума Мита, да цркнем од срамоте. МАГА: Па ја сам растребила.

МАГА: Е, ти се срдиш. НИКОЛА: Та не срдим се, него иди, иди само; па зови и Лепосаву, да ти помогне. (Одведе је до врата, она одлази.) Мекана је дозлабога, али шта ћу, ваше су вредне, па опет кажете да не ваљаду.

ЈЕВРЕМ: Шта, јошт није непријатељ побеђен? МАКСИМ: А и теби лепо кажем да ми не квариш жену; јер ено ти врата. ЈЕВРЕМ: То није никакав маневер, него на дуел, ако си јунак! МАКСИМ: Марим ја за твоје ратове!

МАКСИМ: Тако ми треба, кад ти нисам показао врата. СОФИЈА: Светозаре, смем ли и ја једну реч казати? СВЕТОЗАР: Изволте.

ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1. (ВЕЛИКА ОТВОРЕНА ДВОРАНА, КОЈА НА УЛИЦУ ИЗГЛЕДА. ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се.

Твој је савет у свачему бољи од мога. Како улучим прилику, таки ћу гледати да скинем ту беду с врата. ДАМЈАН: Право богме имаш. Но мене послови зову. Збогом, комшо! Не могу се даље задржати. (Отиде.) КУЗМАН: Збогом!..

) Аратос ти таквог седења! (Устане.) Ја не могу ту. ЉУБА: А ти седи на столицу. (Отвори врата и виче.) Вучко, донеси кафу за Мајку. СТАНИЈА (која је седила): Па како да седим? ЉУБА: Па тако.

(Устане.) ЉУБА: А куда ћеш, мајка? СТАНИЈА: Никуд. (Отвори врата и виче.) Вучко! Вучко! 8. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊИ ВУЧКО: Ево Вучко.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.) СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме. СУЛТАНА: Јао моја леђа... Море! СРЕТА: Пело!

Вуци се брже, да не дангубим. СУЛТАНА (отвори врата, пак преступивши праг). Орјатине, сам ме ђаво морао овамо довести.

Сав се у ћириш претворио дабогда, колико си ме мучио! (Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући: — Шта је, бре, шта си зинуо? Бебирони уфуравају у моду! А затим поносно седа на оно седиште покрај возача

Када закорачимо на предња врата, испостави се да не пуштају све троје на предња, па маман уфура са мном, а матори потрчи према задњим вратима, али

Тако је маман још с врата издржала праву бујицу псовки од те исте газдарице „која нема намере да у својој рођеној кући отвара дом за дојенчад,

са таванице висила у огромним количинима драма. Тог тренутка кроз врата улази мој матори, држећи у руци ђачку књижицу своје ћерке. — Дакле, тако? — рекао је.

Силази лепо из куполе и без икаквог устручавања прелази улицу, с пешкиром око врата и са четкицом за зубе у руци; да га човек случајно погледа са стране, мислио би да иде у купатило с најлепшим шареним

страшно занимају кровови, димњаци и све остало што уз то фура, а он ме позва да приђем са стражње стране, тамо где су врата кроз која уфурава унутра, отвори их и све, а онда рече: „Само пажљиво!

“ и спусти се унатрашке на тротоар у својим колицима за тешке инвалиде. ГЛАВА X И ветујте ми на реч, кад су се врата отворила пропустивши Мишелина, који се враћао са умивања, први пут после случаја са човеком из киоска, учини ми се да

ће доћи пролеће, носиће се опет кожни виндјакарци и замирисаће на ментол жвакероне и семенке кад се отворе биоскопска врата од десет ујутро до подне на матинеу, биће фурања на Аду Циганлију, глуварења и зезања; свега ће да буде, на часну реч

Сачекаћу их лепо испред врата и замолити да ми покажу куда се иде до вароши, као, ја не знам, као, нисам одавде! Као, знам ја да и они имају своја

Тако некако. Врата се бешумно отворише, уз зунзарање Моцартове Еине клеине Нацхтмусик и ја утонух право у зелена тепихана поља и

само, Мишелино већ одавно одслужио човек војску и отишао из тог гарнизона, а они га још чекају; једнако гледају у она врата иза којих нема више ничег, ни топова, ни тенкова, ни гарнизона, који се већ одавно некуд одселио; чекају га, чекају, а

Прва страна, сва у сликама. — Опет буљиш у празно? — зацвиле још с врата. Она опет буљи у празно ... Сине, зашто не кажеш мамици шта те мучи?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Лупне трупац трỳпчићем у таванску гредицу. Свирну врата сипљиво: мрачна шпила - пећина. Из пећине с лỳчићем Зубобоља прозуби крезаво и шкрипљиво, као зуб да скруњује:

) Хрускам коцке шећера из новинске хартије, ћирилицу сричући: Пе-то-лет-ка кре-ну-ла. Широм врата смију се док гуслице грцају: Тпећy свеци врго... при... (Приказују муње се разгаљеним гостима.

Невеста лежи болесна. Расеца месец богазе и чедно пуни чиније. Из мрака ткале долазе седају око синије. Кроз врата хрупе костури: забрује пређе котури и звече цеви, мосури.

) Разрок просјак спусти чело са венчања у опело. Жут коњаник психопата о црквена лупи врата. Болан сутон - а равница. Глас је сваки тужбалица. Тмурним смиљем депресија из низије тупо зија.

Пантелија, Чип и Бата. (Слик трепери око газа.) Отворе се троја врата а ни Ловре ни Помаза. Равна Пешта. Вече тмоло. Сентандрејско где је коло?

У бокор-сплету премећу се бедра и чвор се дреши кругом коловрата, а сеник крцка - творижу му врата. Шљивике гужва рачваст налет ветра. ДОРОТЕЈ РАЧАНИН: СЛОВО У ПЧЕЛИЊАКУ Уз трмке трајем, молитвен у брују.

Запламсај, смреко, модпим бобицама. НЕПОЗНАТИ РАЧАНИН: ГЛЕДАЈУЋИ ЗЛУ У ОЧИ Зло је мени прозборило кад је врата отворило: Добро вече, сјајна трепко!... Стижу Тројко и Треперко.

о жишко липе ц јасеновог xпацта! ИВ У тесном склопу метрике и бола, „Миришу липе с питомог Врачара“, а с врата мојих врба, грм, топола зашуште жаром, као са ватраља, те чекам пљусак, плòдотворан, семен, да будем кућа којој

Играј се, Кyћо, призме, квадрата, троугла, ромба, коцкасте лопте: шире се широм Божија врата несреће тону, згибељи хропте. Милује месец чело ми, пете. Сањајмо скупа, румени свете.

ИX Шта рећи себи, док још траје служба? Закључај врата и ролетне спусти: у замор-ружи певање је тужба; екрана оба глувилу препусти: од бољке твоје болују видици, а дом

једног шума и без једне сенке; а живот бучи силом неповрата и гута дане као лиске губар, те пухор-добу пукну гробна врата, а помрчини проломи се дувар: да Први Ђорђе, подижући славу, на Другог Ђорђа стави живу главу.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила. ЈЕЛИЦА (отвори врата): Ја сам вам казала да ово није тај господин. Ово је барон Голић.

МАРКО: Јес’ чуо, Батићу, ја теби лепо кажем да ми не дираш у зета, ил’ ћу ти одма показати врата. БАТИЋ (пусти га, зачуђено): Ваш зет? АЛЕКСА: На сваки начин, па макар ви јошт толико художества употребљавали.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом кором.

бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша.

Ура!“ Пијетао скочи — радосним сјајем бљеснуше очи, па увис ђипну, весели бата, главачке јурну право на врата. Тренутка истог Мудријаш — пљес!

С неба је пао! Читаве ноћи звијезде је крао! Погледај за њим — блиста се траг!“ Потрча Мјесец брже нег очи, кроз врата шмугну, у кревет скочи, а сврака опет галаму ствара: „Побјеже скоком! Држи га, стара!

Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом дивови моћни, бију у врата старога млина. „Отварај брзо!“ — вика се ори и громко јечи по пустој гори.

Дивља се рика кроз кланац ори: „Незнанче, ко си? Врата отвори!“ Из млина старог повика Ћоса: „Дивови, дјецо, јесте ли луди?!

Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца. „Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући!

“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.

Бјежим одмах у свијет бијели.“ Скочи Сивко, па на врата, маглу хвата. Лута шумом, вјетар хучи, а на пању нешто чучи, очи сјајне, поглед

Страшна језа газде хвата, натискоше сви на врата као да је пукȏ гром, потрчаше снагом свом, све по шуми стоји лом.

Смјестише се четир брата: Жућа леже иза врата, мачак чучну уз огњиште, Сивко пред праг, на ђубриште, а Мамузар, као очи,

Дрекну газда, маглу хвата, у том Жућа иза врата, отисну се као бура, откиде му пола тура.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао.

Изнад мене се чују журни кораци, отварају се врата негде у дну горњег ходничића и топла, радосна светлост расипа се на све стране.

Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и спреман на разговор, одмаче се мало од стола. — Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?

— Мислим да је доцкан и да би требало спавати. Довиђења! — Довиђења, довиђења, господине. Кроз затворена врата трпезарије допире разговор укућана.

Велике плаве, болесничке очи гледале су ме болно и расејано. Брат му одмах рече са врата: — Пипо, гледај, имаш посету. Младић се диже придржавајући се за сто, и скиде капу.

Хоћу да идем. Ако устанем и закорачам прећи ћу цео простор до гостионице. Врата су свакако отворена или постоји звонце. Заспати, заспати као у смрти: не, осећати како је добро што се спава.

— Донела си? — Ето. Боље би било лупати на врата. — Не, уђи само, — каже дуболи мушки глас, свечан као да држи беседу; и једна сенка прелази испред пруга што светле

Лупају опет. — Баш врло добро, — каже жена испред отворених врата и као лебдећи у некој рујној светлости, што нам пође полугашена и помешана сенкама. Ја тада видим сва окупљена лица.

— Да ли је сасвим врела? — Сигурно! — Жене измењаше речи. И онда друга, повлачећи се, поче да притвара врата. — Хоће ли скоро? — Ја мислим сад. — Брава заврши њену реченицу: трам! Опет помрчина.

Све постаје материја, јер материја добија вредност изнад свега... Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.

кроз долине мирне Преко пустих поља кад-и-када пирне И с вихором лаким сеоца се хвата, Па засипље снегом и стрехе и врата. А у селу јоште у прозорје мило Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило.

Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге — Ал' је крепка воља моја, што

Отвр'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина к'о најмлађег свога брата...” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем

” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име

И док мрачним крилом за небо се хвата, Неко живо лупну у храстова врата. — Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

међу стењем, свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.

Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци, говорите! Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно.

Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони.

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама.

не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама. Мој жижак се гаси над отвореним списима једног руског светитеља.

Планина никад није била голија. Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки пањ исклијало је оно што се спремало на сусрет са сунцем лишће је нашло своју богазу те

ако заштрчи на ћувику или је месар суши у димњаку а жена (код жене смо стали) свлачи се иза вајата и чека на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају страшно место

рата његовог бучног и бескрајног либрета у знаку пљачке и лова и провода са женским Србљем носе скакавце око врата као накит и нуде помоћ уз мало наше крви наш човек им удара шамар преко шлема решен да погине за државу-курву и

*** Журно прошавши кроз Гвоздена врата после недовршене битке против Скита наилази византијско посланство сам цар са лотос—крстом у руци и његова кћи не

он само зна нездраве снове о блуду који га на повратку снађу онда узлет — стаје пред Адама овај му једва отвара врата и осорно пресреће горштака: шта мислиш да си много важан да цело небо чита литературу хајде покажи позивницу

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Тежак кожни намештај. Упадљива је велика, у златном раму, слика покојног Мате Тодоровића, која виси о зиду. Више врата лево и десно, а позади велика стаклена. ПОЈАВА И ПОРОДИЦА (пре отварања сцене позорница потпуно празна.

ПОЈАВА И ПОРОДИЦА (пре отварања сцене позорница потпуно празна. После извесног времена отварају се задња врата и улази читава гомила жена и људи.

(он је последњи пошао уз степенице и попео се већ на први степеник, па кад спази Даницу, која долази кроз средња врата, он се врати): Ах! ДАНИЦА (доноси пун служавник кафе, па кад види да су гости отишли уз степенице, изненади се).

у задњу собу, из које ће даље по кући цуњати, тако да ће се у идућој сцени још једном појавити те видети кроз стаклена врата како пролазе кроз ходник. Овом приликом, прелазећи преко сцене, и не обзиру се на Даницу).

(Одлази са осталима.) ПОЈАВА ВИИИ ДАНИЦА, ТЕТКА ТЕТКА (долази кроз средња врата): Где си дете, забога, што се задржа толико? ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте. ТЕТКА: А где су ти гости?

) Не знам зашто бих их чекала? ТЕТКА (оде с Даницом). ПОЈАВА ИX ПОРОДИЦА АГАТОН (долази из задњих врата и сви за њим): Е, ето, видели сте. ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео.

Успут већ скида шешир и мантил). ДАНИЦА (улази, и кад види да нема никога, чисто одахне душом). САРКА (провирује на врата, комотна, разголићена): Је л' те, молим вас, има ли овде у кући каквих папуча? ДАНИЦА (згране се): Ви сте овде?

ПРОКА: Е, па хајде, бога ти, пођи! МИЋА (који је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо! СВИ (изненађено): Иде?

Одмах ћу се вратити. (Оде.) ПОЈАВА XИИ АДВОКАТ, АГАТОН АГАТОН (најпре провири кроз врата, па кад види и увери се да је адвокат сам, излази): Баш, једва сам чекао да останете сами. Имам важан разговор са вама.

СИМКА: Па да зађемо по собама. АГАТОН: Чек' да зовемо Сарку, нека их она сазове. (Куца на Саркина врата.) САРКА (долази): Је л' ме зовеш, пријатељ-Агатоне?

000 динара. Нисам ваљда луда...(Скида црну мараму коју је носила око врата и вади један цвет из вазе па га задева у косу.) Што каже Сарка, нека га жали тетка!

Остави ти то само мени па ћеш видети како ће све ићи као намазано. (Са разних страна из разних углова и врата, као и степеника, збирају се сви чланови породице.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке.

Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове... Буди веран заклетви... и извршуј све што ти се нареди...

— Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо.

Сада списак можемо закључити. И за мном као да се затворише врата. Стајао сам неодлучан, не знајући шта треба да радим, ни куда да идем.

Колона се лагано примиче. поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци... Већ су близу, и голим оком се виде.

— Господине наредниче, закључано је! — рече Танасије, покушавајући да отвори врата за улаз у торањ. — Разваљуј! — викну батеријски наредник.

— Разваљуј! — викну батеријски наредник. Танасије се залете, лупи ногом и трошна врата се уз тресак отворише. Напред пође, уз узане, вијугаве степенице, наредник, за њим ја, онда Танасије.

Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио за уже. Танасије дохвати телефон. Нагрнусмо на врата, једва их отворисмо од набацаних цигала.

— Слушај, ти си мој помоћник... — Ама, незгодно је да улазимо заједно, него, отвори мало врата да слушамо... — А, то не!... Можеш да вириш кроз кључаоницу. Наредник се врати. — Изволите, можете ући.

— Нисам, богами... дете је било тамо. Александар дохвати капу, накашља се, па достојанствен и важан, закуца на врата. Ми на прстима приђосмо соби и ја клекох код врата гледајући кроз кључаоницу.

Ми на прстима приђосмо соби и ја клекох код врата гледајући кроз кључаоницу. Према вратима је био кревет, на коме је лежала млада девојка увијене главе и покривена

Вероватно смо шушкали те Александар крвнички погледа у правцу врата, мичући уснама као да нам нешто псује. Онда душмански погледа на дете, према којем је ипак морао имати извесног обзира.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она.

Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу.

А ти се не бој, што се тиче... — Море шта ти је, кога имам да се бојим... И шта ми ко може ! Она се упути у школу. Врата на Гојковој учионици беху отворена, а он, онако исто намрштен, ходаше живо преко школе.

Неко закуца на вратима тихо, лагано. Она не одговори, али обрте главу и посматраше како се врата лагано отварају и кроз њих пролази она позната страшна фигура.

Заборавио сам да се ваш посао не сме прекидати. Ја, знате, научио на нашу канцеларију, где врата не мирују ни пет минута.

уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша хоће ли чича онако исто оштро изговорити, како је он казао.

Ето и сада чича зна поуздано да Гојко слуша на вратима... нарочито му је казао да остави врата мало одшкринута... Чича се, ставши пред Љубицу, уозбиљи, мало се накашља па изговори наредбу.

Тек што деца изиђоше и она, оставши сама у соби, замисли се, а врата се отворише лагано, у школу уђе средовечан човек, обријана лица, с великим, усуканим црним брковима.

Он улажаше пажљиво, као да се бојао пореметити кога у раду, али кад опази да је Љубица сама, остави врата и приђе јој слободно.

Љубица поведе очима, чим се врата отворише, и у прво време гледаше исто онако буновно, полусвесно, као и до сада; али одједном јој засветли у очима жива

— Море, ти си болесна ? отвори за њом врата и провири у собу ова жена, гледајући је са оним простосрдачним женским саучешћем. — Ништа... остави ме !

— Ништа... остави ме ! Боли ме глава, одговори Љубица, затварајући врата. Скиде са себе неку горњу хаљиницу, извади часовник и метну га на сто, извуче из џепа некакву црну високу кутију од

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.

Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.

вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.

земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.

Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На

Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се

Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А

“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада.

“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ 18. Божић, Божић бата На обоја врата, Носи киту злата, Да позлати врата И обоја побоја. 19. Грану сунце иза брда, Весело, весело!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Него носим мушке ципеле, мушки капут, ринтам, радим, опасујем се конопцем! Боље да сам се овим конопцем око врата опасала, него што живим поштено! БЛАГОЈЕ: Лако је бити поштен с таквом лепотом!

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Овде! ЈЕЛИСАВЕТА: Зна ли се ко их је побио? ПРВА ГРАЂАНКА: Кажу да је пуцао одмах с врата! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Из пиштоља! ТОМАНИЈА: Није из пиштоља, него из машинке!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. Што се кријете у робијашки врт и цветате иза зида?

Лепше се вама по небу шета, по земљи има блата. Чвршће грлите но невеста заклета око млада врата. Па кад је срце лудо тако да више воли поштење и све за чим је свет толико плако но помије и корење.

Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

ПОЗДРАВ Теби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула ми са врата змије, жудне, жалосне, женске руке, слава, Слободо!

Плели су се венци, клечећи, а ти венци стављали су се изнад врата, као неки знак завереника. О празнику Ускрса, Темишваром је обилазила, о поноћи, литија.

Било је уживање слушати га. Говорио је као да декламује стихове Крсте Франкопана. Кад би отворио врата, продерао би се: „Анџела!

Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти.

Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим. Банаћанском бећарцу којим га испратише до капије, кад је

и свуда, а кад бих се у зору појавио пред вратима манастира довољно би било да викнем „дер Неффе“ („нећак“) и врата би се отворила. У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају.

А мој наредник, са четири војника, кад уђе у вагон, узима оружје на готовс. Отварам, дакле, врата свих купеа и прегледам папире свих официра, кад хоћу (до ранга пуковника).

сјаји, и како нашу земљу, најпосле, један сликар, наш, монументално види, па сам се поклонио публици, и, кроз задња врата, брзо, нашао, на улици.

Пред вече је пред Опером препуно. Прекјуче су испратили Пучинија. Маестро је изишао на мала врата, сав обасут цвећем. Он је скоро сед, али је још увек врло леп. Мучиле су га само госпође.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Врућина као у паклу, а осим свега, ракија воња и дави својом смрдљивом атмосфером. Отворише се врата и путник један, младић, уђе у крчму, а за њим улети свеж ноћни ветар.

из земље далеке: Као анђели све дечица сама, На њима крила и сјај око глава — Лете и машу на њих ручицама: Ком око врата трачица крвава Ком рана мала ко румена ружа На белим грудма.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима. — Напред!

Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата. — Напред!

Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет. Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.

Он ме љубазно испрати до врата. Сутрадан сам посетио министра полиције. Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто

Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо!

То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини!

— викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини! — крсте се неке жене.

Сад више беху наказе него луди. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика.

Ту је гурање, псовање, — у том помало личе на нас Србе, па ми би мило — отимање ко ће пре доћи до врата: Неки се чак и погушају.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Дијете, јесте метули јастуке на клупу? — Јесмо, јесмо најо, одговара најмлађа сна, стојећи уз отворена собна врата, са свећом у руци. — 'Ај'те у собу! — Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше.

— Ја но, Бог с тобом!... па још то ништа, но лијепо дошла, брате мој, па избушила атељку отраг, па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па није ни закрила, но стоји 'нако, да сав свијет гледа — часни је

Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак. »Цензори« су кажњавани најстрожом казном, ако би врата стајала отворена неколико секунада, кад је соба загрејана, а о проветравању, разуме се, није смело бити ни говора.

И звезде су малко блеђе. На једном месту шкрипнуше врата. Мало после запева петао; нега прихватише други и отеже се позната паланчанска јутарња песма...

Један изађе на врата, да види »иду ли«. — Има ли који двојку резултат? — запита један. Сви ћуте. — Добро је, — продужи он.

Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу. — Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са испитом.

Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са испитом. Мушкарци се само утајаше. Брава шкљоцну, врата се нагло отворише и на њима се појави, ако не Цицерон, а оно Чича, који се трудио да личи на Цицерона.

Један, који је био добро спремљен за испит, а рад је да што пре скине »беду с врата«, наже се сасвим над клупу (као да хоће да се сакрије), и то му поможе. Угледаше га и прозваше. Поче испитивање.

— Извол’те на ова врата, рече ми и уведе ме у собу, где беше јуче физички кабинет, али се пренеразих кад се нађох у господском будоару, у коме

— Ах? — Извол’те само за мном. И госпођа директор ме поведе на једна врата, која нам услужни господин Перса отвори.

— узвикнух од чуда. Приђох ближе да разгледам то чудо. Директор притисну дугме на једним колима ; врата се на њима одмах отворише и показа нам се на прагу један лепушкаст и грациозан господин, који држаше одојче у наручју.

Кад се измакосмо од првог реда, директор из вади једну пиштаљку и засвира. Отворише се врата ла многим колима И одсвуда се помаљаху уплашена лица. Директор нешто Викну, а затим скомандова: — Први ред напред!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

из народа Младен, покућар Јевремов Кафански момак Жандарм Шегрт ЧИН ПРВИ Соба код Јеврема Прокића. Врата са десне стране и у дну. На левом зиду два прозора, на сваком чисте завесе и саксије са цвећем.

У углу између овог зида и задњег већа гвоздена пећ, која се ложи споља. Између пећи и врата орман са фиокама, а више ормана кредом рађене слике, Јевремова и Павкина.

На десном зиду, од публике па до врата, мали етажер на три спрата и на њему шољице, чаше и још погдекоја ситница. На средини собе сто са куповним чаршавом и

И ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА (долази из десних врата, па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну, напоље): 'Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем!

ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш...

ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти.

(Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата.

'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте!

СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.

СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.) ИИИ ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам долазе!

ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло.

На лицу му се оцртава брига која га све више обузима. Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан). ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Редактори одахну душом кад им се скиде напаст с врата. Волео је да дискутује, да мења с другим мисли и да расправља питања из социологије, да изрекне своје мишљење и свој

Кад је облачио немачко одело није имао машне око врата, него је ишао раздрљених груди као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати

Задовољан и један и други, седоше и попише »по једну,« у славу свршеног уметничког дела. »Лепа реч гвоздена врата отвара«, вели пословица.

— »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен!

Одмах набије шешир на очи, па јала на врата механска! Они вичу за њим, зову га натраг, веле да је све то само шала, и да је луд кад не зна за шалу, — али он неће

« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио: »Хе, хе слатко зенско!

— Тако! — рече гласно. — Ту сам бригу скинуо с врата! — рече па покуша да хрче. Уједаред се лупи по челу и збаци опет губер.

Па ипак! Шта је све муке видео од тога доба чича-Милисављев петао, и то онај петао коме су досада свачија врата била отворена и буњишта на расположењу била — јер је са своје угледне персоне просто пленио и, да се послужим

А сад, овако изневерен и, што је још главније, опљачкан, само се ушуњао и сео до првих врата, па нит вади табакеру, нит поручује кафу, а кад се глумци скупише па га стадоше питати како им је тамо ишло и како је

— чу се са више страна од изненађене публике. А ћата Пера наставља после мале паузе: Смир’те се! Скин’те ми се с врата! У послу сам, журити се морам! — А, бравос за тај реч, ешкољс’н, тако је! — прекиде га и одобрава ћир Ђорђе.

На глави му шајкача накриво, на ногама чизме са борама »на хармонику«, око врата неки »гаслук« што га је из војске још донео.

Силна војско! Цивили напоље!« а свет бега. Обично прво заглаве врата бербери, а за њима шнајдери. Бербери понекад прибегну и досетци.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Четири сата? Каква четири сата! Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па... једно четири минута.

Шта одсуство њино значи? Шта задеси ћилимаре? Куд одоше њине шаре? Где су фирме изнад врата, Где су људи од заната, Обделаваоци цинка и воска? Куда оде част мајсторска?

Са своје стране, тата је дужан да буде добар тата, Да се нађе детету у болести, Да му купује ципеле и шал за око врата... Али шта ако је татина плата мала плата, Ако ни за храну не може доспети?

се држе око паса, И плешу, у месту; четири брата Који се заглавише у кружна врата.

Возови спавају на станицама, док их путници хватају За ручке, скачу на папуче, ил насрћу на врата... Возови то не осећају; они спавају и сањају У Боговађи два минута, а у Загребу два сата. А теретњаци?

капке, односи кошуље са доксата, (Ветар пред којим жути листови у страху беже), То значи: стара зима штапом куца на врата. ГДЕ СУ ОНИ ВЕТРОВИ Самог себе век као да преплови.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Округла врата, притврђена јаким челичним завртњима, нису пропуштала ни кап воде. Са једне стране кугле била су два мала прозора са

Највећу би тешкоћу, због огромног воденог притиска, задавало херметичко затваране врата и прозора. И врата и прозори би били испупчени ради што веће издржљивости према спољњем притиску од које хиљаде

Највећу би тешкоћу, због огромног воденог притиска, задавало херметичко затваране врата и прозора. И врата и прозори би били испупчени ради што веће издржљивости према спољњем притиску од које хиљаде атмосфера, и да би их

Видите, ја сам држао у приправности ручицу од резервних челичних врата која би се у тренутку превукла преко разбијеног прозора и спречила продирање воде у нашу куглу, али срећом до тога

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

да мени Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и бољи о коме си пев̓о, И отвори широм врата новој зори. Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом?

У њих сада друге мисли нема до што òстрê зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира. Јошт имате земље и овацах, па харајте и коже гулите!

БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД. ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу! Кад је радост са свакоје стране, нек

Кад је радост са свакоје стране, нек уљезе и та' луди к нама да нам кућу напуни смијеха! ОТВАРАЈУ ЂАЦИ ВРАТА, КАД ЕВО ВУК МАНДУШИЋ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсте, како је шашоље око врата, по брадици и по гргуравој косици.

А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом.

се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и

највише се била огрнула да јој не би прашина одозго, где је Софка чистила, падала и прљала јој чисту белу кошуљу око врата и на прсима.

Чисто са страхом, грабећи, док је још видела, уђе у кујну и затвори врата од оне велике собе. У саму собу није смела да уђе, јер тамо, у крају собе, већ је било мрака.

Снага јој поче горети, чело, руке све у зноју. Није смела да се макне, а камо ли врата и прозор да затвори. Ко зна докле би тако седела да се већ једном одоздо, са капије, не чу тихо куцање.

А та закопчана јој кошуља око врата за њу је најгоре било. Још поред тога била је Магда и у сасвим новој, широкој сељачкој фути; на ногама такође нове

И ма да су били већ почађавели, али, услед свога њихања, покрета при сваком улазу, отварању и затварању врата, чинили су да по соби увек бива хлада. Софка се још није била сасвим обукла.

И не друге ноћи, него исте још ноћи дође и он. Као што је наредио, тако је и било. Није ништа било осветљено. Сва врата по кући била су затворена и само горе у гостинској соби горела је лампа и то уврнута, да би што мање било светлости и

У грлу јој стао плач. Осећала је како треба да полети, падне му око врата, загрли га и од радости, због толиких мука што су због њега претрпеле, да проплаче: — Тато, тато мили!

чистећи се, загледао око куће и упознавајући кроз мрак поједине предмете, шамдуд до капије, степенице, испод њих врата подрумска, као самом себи говорио: — А а... још је то ту!

Чело му дошло испупченије, лице уже, поткресивани бркови проседи, из већ збрчканог, по мало избријаног врата, а као увек обвијеног белом чистом марамицом, јаче му се истицала јабучица и грло, са око себе збрчканом, вратном

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.

А ујутро, свуда, прозори и врата – док пролеће ново мирисаше миром — Свих колеба, кућа, срца, казамата, Отворени беху радосно и широм.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Гомила властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила. Конте Пјеро Б.

Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...

Калфе поспремаху хитно; ћепенци и врата на некијем дућанима позатвараше се већ, јер трговци, већином православни, хитаху дома к дјеци; градски чистибаше

биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата. Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме.

Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама.

подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима. Врата се отворише, прије но што они имаше времена до поустану, те с мећавом и вјетром уљезе човјек, викнув: „Добри вече и

Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!

„Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави: „Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!“ Врата се затворише а пламен се опет исправи. Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима.

„Не треба, сердаре, ми смо се за то побринули!“ рекоше момци весело, а бркоња Радоје искочи на врата, те унесе натакнута брава, којег су пред кућом прислонили били. „Е, Боже помози!

Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци.

“ Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење. Пило се и веселило до саме зоре.

“ Врата се од ћелије отворише те уђе крупан, средовјечан човјек, смеђијех брка; тај човјек бијаше у црногорскоме руху обријане

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(заклетва девојке). Онако ми живјело што је од мога срца пало! Сутрашњи дан не дочекао! Тако згрчен на твоја врата не долазио! Тако магарећу главу не носио! Тако махнит по гори не скакао! Тако ме браћа не издала!

Дабогда се станио ђе се море кукама до’ваћало! Дабогда се удала где се трном врата затварала! — (клетва девојци). Заклала га пушка црногорска! Згрчио се као срп у планину!

Мајка га у студене очи љубила! Ма’нит по народу ходио! Мрамором се мраморила, а каменом каменила! На крвничка врата просио! Не смирио се кô коло млинско! Од руке му ништа не родило! Понео га ђаво на рогове!

Живи кô риба у води. Завргао се главом као пас репом. Загледао се као теле у шарена врата. Засукô бркове као вилаш рогове. Затеже се као кобила у вршају. Згрчио се као јеж. Здрав као јелен из горе.

— Тко много дроби, мало вреди. — Лонац ћеш познати звонећи, а човјека говорећи. — Лијепа ријеч гвоздена врата отвара. — Гора је рана од језика, нег’ ли од мача. — Ко хити врат ломи. — Хитња је вражије плетиво.

— Штета и лудому очи отвори. — Нема штете без користи. — Зла добит штети је сестра. — Задња врата кућу штете. — Поштен добитак, — сладак ужитак. — Јамац и штета кô нокат и месо. — У повратку добијања нема.

— Богат једе кад хоће, а сиромах кад може. — Богата Влаха и штета помаже. — Ко има у прочеље, ко нема за врата. — У богата Влаха и говеда паметна. — На слану руку овце трче. — Док имаш свачији си, кад немаш ничији си.

— Где злато говори, уста ћуте. — Новац планине пробија. — Пара врти где бургија неће. — Гвоздена врата златна рука разбија. — Новцу се свугде клања. — Златан кључић царев град отвори. — Злато не збори а чуда створи.

— Брат брата над јаму води, али у јаму не меће. — Тко не љуби свога брата, оног туђа бију врата. — Брат брату најдубље очи вади. — Ко не држи брата за брата, он ће туђина за господара (душманина).

— Ко (радо) лаже, тај (радо) и краде. — Лаж истини врата отвара. О ИСТИНИ — Далеко је од чувенога до виђенога. — Слушај што ти се вели, а вјеруј што ти се види.

Шкакљив сам око врата. — Рекао Циганин кад су га осудили на вјешала. Да имамо масла, како немамо брашна, па бисмо посудили у селу тепсију,

Кисни, не мисли, стигло ме до врата! — Закиселила жена у соби (или у мљечару) лонац млијека, па га покрила и повезала торбом да би се у топлини прије

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

пијан, | сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, а ја те на руке. И Турске ми вјере!

92. Пуна соба за крајцару. 93. Пука тепсија златни кошчица. 94. Пуна црква ђака, ни од куда врата. 95. Пун брег бубрега. 96. Пун до иверја. 97. Пуче пушка на леду, оде пара чак до цара. 98.

43. Калуђер тражи соли. 44. Сврака на крмачи. 45. Каиш на нози. 46, 47. Сунце. 48. Кревет, врата и дирек више врата. 49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук. 54. Пушка. 55.

43. Калуђер тражи соли. 44. Сврака на крмачи. 45. Каиш на нози. 46, 47. Сунце. 48. Кревет, врата и дирек више врата. 49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук. 54. Пушка. 55.

99. Коса, чело, очи, уста и језик. 100. Вино у бурету. 101. Пијевац. 102. Врата на кући. 103. Ватра кад се запреће. 104. Лонац. 105. Мравињак. 106. Сисе у краве. 107. Лула. 108. Мјесец. 109.

” Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час!

пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе погубих.

” Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и од куда је, на пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као

Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихар однео?” А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама.

А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече:

Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му рече:

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен јеси, добро ће ти бити. Журећи се кроз уска врата и тесним путем који води у живот вечни, (Мт.

А не волимо да икога са врата наших празног отпустите. ГЛАВА 39 О поуци игуману и економу и свој братији, неразрушно да чувају заповести у овом

или онај који ће трговати у њој, него да изаберете онога који хоће и жели ходити тесним путем и да уђе кроз уска врата. (Мт.

Празнујте га светло, појањем, и свећама, и јелом и пићем до обиља. Осим тога, и на врата треба дати и јела и пића ко се задеси на тај дан.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата. Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо.

Каже да ноћу не спава од дилеме, пуца му глава од дилеме, толики је карактер! ИКОНИЈА (провиривши кроз врата): Вала, да продаје прокисо сир, провриштало вино, и лубенице дебелкōре, па не би моро баш толико!

ЦМИЉА: Далеко било! (Цмиља се враћа за шанк. Миле улази, узима столицу, ставља је крај одшкринутих врата, и тако наставља да слуша говор.) СТАВРА: А и ти уђе? МИЛЕ: Па ваљда видиш колики је то пљусак!

ЈАГОДА: Ја сам! Она! Од вечерас! Она што се удаје! За профисора! ЦМИЉА: Што одма не кажете! (Отвара врата. Улази Јагода, покисла, преплашена): Куку, кака си! ЈАГОДА: Добро! Да сам! И жива!

Па димамо кућицу, слободу, веце, шпаиз, и текућу воду! Да направим туршију, пре зиме, да на врата прикуцам презиме! Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна!

АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише!

Да барем има печен компир и тани! А што да не куцнемо овој овде кафеџинки? Мало кундаком у врата... МАНОЈЛО: Треба се чувати и од српских и од аустријских трупа! Знаш да смо овде по специјалном задатку!

(Пратећи крвав траг, који је остао иза Скитнице, Просјак долази до врата, Врата су закључана. Он мало размишља и гледа куда ће, а затим обилази око кафане.

(Пратећи крвав траг, који је остао иза Скитнице, Просјак долази до врата, Врата су закључана. Он мало размишља и гледа куда ће, а затим обилази око кафане.

И отворде ми једно лађено пивце! А проводаџиши некој другој будали! МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој?

ЈАГОДА: То сам тек синоћ открила, кад сам отишла. Отворим врата, кад имам шта и видети! На кревету, и то у јеку посла, а крај кревета флаша вињака допола...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице. Горе, на средини, до узлаза степеница двоја врата, једно до других, затворена, с обеју страна од њих по два прозора, затворена, са спуштеним завесама.

Десно, на доксату, испод прозора, миндерлук с јастуцима, застрвен ћилимом. Доле, под десним вратима, већа, кујинска врата, отворена; десно од њих два мања прозора, отворена. Под степеницама врата од подрума и прозорче с решеткама гвозденим.

Доле, под десним вратима, већа, кујинска врата, отворена; десно од њих два мања прозора, отворена. Под степеницама врата од подрума и прозорче с решеткама гвозденим.

Чује се на капији лупа звекира. ВЕЛА (истрчи из кујне и отвара врата на једном крилу капије). ВЛАДИКА (улази, благосиља Велу која га љуби у руку, погледа на доксат, полази степеницама).

Мораш! Одмах, што пре! Мораш!... ИИ Велика раскошна соба Јовчина, застрта тешким ћилимима. У дну, врата с прозорчетом горе, за собу где је купатило; испред њих поређано одело.

У дну, врата с прозорчетом горе, за собу где је купатило; испред њих поређано одело. С лева, врата за Васкину собу отворена; с десна, два прозора кроз које се виде лиснате воћке.

МЛАДЕН Што су ти очи вреле? ЈОВАН Чујеш, иди, мичи се, јер сад ћу те... МЛАДЕН (удара га, изгура га и затвори врата): Одмах се враћај тамо, у виноград, на бербу; носи шта треба да те не чекају! Сви су тамо само се ти извлачиш.

ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Аферим, пријатељу! Аферим, пријатељ-Јовча! Отворе се часком врата на кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну;

И она да се пробуди! (Бешње): Отварајте! Снажна свирка; гоч. Кујна се отвара, осветле се врата. СОФИЈА (на брзу руку обучена и забрађена, са свећом која јој дрхти у руци, лупкајући нанулама, трчи ка капији;

Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси! (Улази за пријатељима да их тамо размести; за њим и свирачи.

(Улази за пријатељима да их тамо размести; за њим и свирачи. Врата остају отворена, осветљена.) СОФИЈА (повлачи се, одлази у кујну).

ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо? (Затвори врата од собе где су гости и свирка): Овамо! (Истргне јој свећу, отвори Васкина врата, осветли собу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Једва се један сметне с врата, ал’ ето ти двојица трче да узјашу! Бог и[х] знао откуд изничу и произлазе; ваља да се и они, зар, негде плоде.

Сирома[х] архимандрит нашао се био у беди с Маленицом не знајући шта ће му одговорити, ни како ће га с врата сметнути. Владика, видећи га сасвим забуњена, дође му на помоћ. Епископ: „Доста већ, Маленица кукавче!

Ха, помислим, ова је за мене! Једва је подигнем, изиђем пред врата келијска, метнем је на један каручни сандук, а ја седнем доле и почнем читати житије свете Евдокије, први дан марта

Упазим на крају предградија широку ограду зида, унутра зданија и лепа церков. Видим врата авлије отворена; уђем и седнем пред црквом под тороњ у љупком [х]ладу с намеренијем чекати ту док се поспусти сунце и

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Брзокуси и Зубаци махом су кракати, дуга врата, коштуњави и космати. Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти.

ИИ КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити.

Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака.

Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете! Људи божји, ала сте дивљи!

Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем. Дуж тријема врата од ћелија и од других сувота бјеху неједнака и различито обојена.

У трећој страни затече још већу збрку. Ту бјеше прозора гдје би боље доликовала врата, и обратно. Најзад стигоше до краја. Тако једнијем гредом обиђоше манастир.

Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно

Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне. — А јеси ли кад бија овди?

Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник истога облика као и први. Кувар изнесе из те

замијени болесника код стоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке паузнице и свакога тренутка излазио пред врата да види мијења ли се вријеме. Тек у попасно доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу.

изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба. Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“.

Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У

СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У ЧАРОЛИЈИ 57 НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ 58 СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ

И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш кроз ред клупа До места где се мрак хвата. Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и

Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан?

Од росе — земља се за ноге лепи, пуши. Ја дижем пали лист: у руци — пуца! Сунце о врата брда сјајем куца. (Стид му у млад руј боји чело, уши.

Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу — Нек буде бар за сандук моме лешу. О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак. Очи траже видик где је страна пета.

Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује. ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата — обично никог нема.

ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата — обично никог нема. Посматрам ствари бачене испод трема: Зурим у ормар (у коме жижак ради).

СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ Кревет у дуборезу. Перина, прекривачи: На врата стави резу И полако се свлачи. Око на китникезу. Порцулански јахачи. Драперија у везу: Цео простор замрачи.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата, испод слике — Руси прелазе Дунав у осушеним гускама. Такви су им чамци.

И фењери, и друмови, и њихови повраци кући. Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав.

Чик да избројиш колико сам пута заноћио овде? Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као да газда спава.

Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач. Из механе належе на врата све гласнији, разузданији ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му

добро је што ова будала Тола ћути. Пијан је, па дрема. досадило му да ме уједа за срце. Аћим ће ме надживети. Симки, врата су тесна. Лош им је живот. Опипа недра: дукати му се јавише сипљивим диком. Узе пушку и стави је на колена.

Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се. За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница.

Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом курјуку није јој хладно. — Шта ти је ноћас? — прошапта и смалаксало се прекрсти.

пође тромо за Симком; не корача, нагиње се само, а она, предосећајући његову намеру, више зачуђено но уплашено, залупи врата за собом. Тресак га освести, смањи, и он се збуњен стровали на троножац крај огњишта.

Зашто га Мијат није вечерас дочекао? Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата собице за слуге. На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може преселити у мој кревет!

— Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да

Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе.

Могао је бар паре да затражи. — Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата. — Може депеша сад да стигне — рече не гледајући га. — Сада ни курјаци не излазе из јазбине.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата. Када су је увели у собу на врху куле, видела је да на њене прсте чекају брда конца и свиле И схватила да одатле неће

Али већ сутрадан закуца на врата, и поче често долазити, доносећи различите дарове: цвет кестена, камичак чудног облика, врапца сломљеног крила....

Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула.

Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун. Девојчичин отац га раменом изби, али врата су изнутра нечим била подупрта.

Девојчичин отац га раменом изби, али врата су изнутра нечим била подупрта. Уз помоћ суседа и секире он се проби унутра и стаде као укопан, а крај нега протрча

Али није имао времена да размишља ни о досади. Требало је подупрети гране воћки, обојити прозоре и врата. Није имао кад ни да седне, а плодови ораха постајали су све сребрнастији, све крупнији.

А онда, сунце бану на врата и дечак устаде да види шта раде његове играчке. Спавале су све до последње. Једино су трачнице малога воза биле

— Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима. — Не знам! — малишан слеже раменима, али, отворивши врата, занеме од чуда. На столу, састављеном од две грубе даске, блистао је његов тањир, златан.

Да би постао Принц облака, морао би проћи кроз Златна врата, а то још ником није успело! — облачак одлете, а дечак утону у ћутање, дуго, предуго. — Шта ли је то с нашим дечаком?

— Даље, још дале полетимо! Појуримо! — певушио је ветар. — Далеко је звезда Бангалора. Далеко су Златна врата. — о чему овај то прича? — запрепасти се дечак, али времена за питања није било.

Дечак од страха задрхта. Сам! На целом белом свету сам! А пред њим велика бакарна врата читаво небо заградила, нити их прескочити, нити заобићи, а пред вратима троглави жабац, страшан, престрашан.

Момогао си ми, помоћи ћу ти! Ово пред тобом тек су прва, Бакарна врата! Моје је да пред њима чувам стражу, али пропустићу те.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао. Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право у гладна уста.

И сад, ено, онај мршави, високи, за столом украј врата, мршти се и гневи уздржано баш као и његов брат Јеврем кад би, 1841, помислио на Гарашанине, оца и сина, ХаџиМилутина

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!

На умору је л' ропац године? На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац.

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.

Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком. В. Илић ЦИИИ ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је.

Ал' човек у црном руху преда ме стаде: „Пардон!“ канда је рек'о, и мрка лица На врата прстом показа лако; „На бал се не долази тако, Без фрака и рукавица!...“ - А, тако!... М.

И на се мисли... Слатка је нека језа подухвата; Мисли - и шапну: „Опрости ми, Боже!“ Погледа у ноћ, и одшкрину врата.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Човјек изгнат за врата чудествах, он сам собом чудо сочињава; човјек бачен на бурну брежину тајном руком смјелога случаја, сиромашан, без

шта си изгубио; бадава ти ватрени поете сатварају и кличу богиње: ја једина мраке проницавам и допирем на небесна врата.“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости!

Док заурла Цербер из дубине да је стадо у своју торину и да стражи врата од тартара. ВИ По побједи страшној над Сатаном велико се собраније стече у палату цара превјечнога: архангели

Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности. Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

стигоше пред Демокритово имање, један овећи врт који се спуштао према мору и мала једна кућица, нађоше онде баштенска врата закључана. Они закуцаше - нико се не одазва. Закуцаше још једанпут. - Иза врата се чуло само цвркутање птица.

Они закуцаше - нико се не одазва. Закуцаше још једанпут. - Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!“, повика номофилакс, „тресните јаче о врата, та ми смо државна власт!

- Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!“, повика номофилакс, „тресните јаче о врата, та ми смо државна власт!

“, повика номофилакс, „тресните јаче о врата, та ми смо државна власт!“ Његови пратиоци ударише толико о врата, да се цела тараба затресе, али одмах затим отскочише, као опарени, од плота.

Чим он доврши свој говор, отворише се широка врата дворане, а кроз њих покуља дугачка поворка носача који унесоше и положише на столове и столице ненадмашно драгоцене

Диоклес се успротиви: „Нећеш, богме! Ти си ми некад, кад ми оно Еразистратос баци омчу око врата, спасао живот. Сад ћу ја тебе да спасем, па било милом, било силом“.

Тек што је тај посао отпочео, појавише се пред његовом кућом римски војници и закуцаше на капији. Архимедес закључа врата своје собе, оде до капије и отвори је. „Шта хоћете?“, запита војнике. „Шта питаш, старкељо?

Пљачкаши беху разочарани што не нађоше нигде злата и трагаху даље за њим. Напослетку примети један од њих забрављена врата геометричарове собе за рад, не посумња да се ту налази домаћинова ризница, па похита да је отвори пре но што је његови

Архимедес чу како неко обија врата његове собе. Усплахирен повика: „Пљачкашка стоко! Није ти доста што си ме пљачкала, већ хоћеш да прљавим ногама згазиш

- Вала нећеш!“ Он похита у кућу, стаде раширеним рукама пред разваљена врата своје собе и узвикну: „Не разоравајте моје кругове!

Обливен крвљу, Архимедес паде у самртном ропцу пред врата. У то стигоше и остали војници онамо. Они појурише преко Архимедова леша у собу.

Одевен у црно, а око врата носи велики златан ланац. „Не могох“, тако га ослових, „срцу одолети да вам не учиним посету.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у

И пакети покуљаше. Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког

Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе,

Почеках још мало, па, неиздржљиво нестрпљив, гурнух, најзад, врата која зашкрипаше. Он се трже љутито, загледа се, познаде ме, скочи (спавао је обучен) па се загрлисмо.

Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем. Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом.

Пардоннез, оп воуѕ пардоннера! Па, савршено тачно подражавајући Николу, дрекну: — Тачка! Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно. — Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те. — То не допуштам — продера се Никола.

И док момак хитро сиђе с предњег седишта и услужно отвори врата дами, на чијем крилу лежаше красан букет, дотле већ бела рундава пудлица, с машницом о врату, искочи на калдрму, лака

Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕтепхенѕон улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом

И тек се, после тога, сасвим утишао павиљон и официри згрчили под ћебад да дремају, а врата се отварају и опет лудо куљне унутра студен, заједно с пешачким капетаном званим Фикусом, чувеним забушантом што сваки

Збунио сам се, магарац један, непријатност ми се десила, одмах ћу изнети. Па капетан полази на врата и мрмља: — Цепидлако из позадине, мизантропе!

Кад неко прича они се нагињу, праве грчевите покрете главом као да им је нешто тесно око врата, мичу раменима, мрште се, трепћу, гледају у нос или рамена, али ћуте и слушају.

моменат састанка, устанем опрезно, предвостручим се, као завио ме ужасно стомак, огрнем шињел, па кад сам био близу врата, бацим врло обазриво поглед на команданта.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

) Широм су растворили врата да унесу мој креветић; четири снажна човјека, с капом под мишком, сваки на свом углу, уносила су на прстима плави

Јутрос је рано упао к мени у собу млади доктор, свјежа, насмијана лица. За њим, у отвору врата, два болничара у бијелим капама. — Дошли смо да изнесемо овај други кревет.

поред кинеског аутоматског ражња који никад није добро функционисао; старомодни женски сунцобрани љубопитно издуљена врата поред чиновничких парадних сабљица седефне дршке.

сусједним вратима; затим слиједи оно посјетилачко нарочито дискретно-обазриво отварање и провиривање кроз одшкринута врата милим очицама. А онда прве, без подлоге живахне ријечи при сусрету. Све то допире до мене сординирано, издалека.

Овдје сам остао непознат или неоткривен. Ја дакле немам да страхујем да ће ико покуцати на моја врата. Наравно, осим ако се забуни, јер и то бива.

у собу неће стићи да се смјеста угаси чим уочи да ја нисам ја: кратак час бленуће у мене, па ће опет приклопити врата, али сад већ малко увријеђена.

А поглед ће јој, прије него се врата сасвим затворе, ипак имати времена да постане одбојан, готово непријатељски. И тако ће се та моја вјечита бијела врата

И тако ће се та моја вјечита бијела врата заклопити као надгробна плоча над једним непријазним изразом, чији ће отисак остати да лежи на мени док га не смијени

Макар да снажно залупе нека врата или прасне неко стакло — ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!

Мртва тишина. Као да се све иселило или позаспало. Ла је откуда дашак вјетра па да залупи нека врата ! Да нешто падне, да се нешто стропошта!

— Хвала, сестрице — поновио сам јој тише. Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата која су се за њом заклопила.

Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата која су се за њом заклопила. XВИИИ Кад је овако лијеп и ведар дан, он као да ме узме за руку и поведе натраг на

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.

Ни једне мисли, ни једнога покрета!... Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.

усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.

Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га,

— Води га! — викну капетан пандуру н диже се од стола. Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу.

— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му

Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по

Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди... Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.

— Отварај ! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. Радисав откључа браву и отвори врата широм. Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.

— Иди, прочитај ми ону хартију за мене. Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. — Па кад му то истиче рок?

— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. — Не помињи ми то, молим те. Хтео сам се после изести од муке.

Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата. Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. — Чији си ти, море? — запита га старац.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад му то кажеш, онда му реци нека ништа не узима за плату осим нека му враг даде ону стару кабаницу иза врата, па кад пође од њега, нека онда кабаницу замочи до половице у котао, а кад дође напоље, нека је онда оциједи.

Он ће ти давати новаца, али ти немој ништа него нека ти даде ону стару кабаницу иза врата. Кад ти је даде, а ти је замочи у котао до половице, па онда отиди од њега, па кад дођеш на једно поље, а ти онда

Колико ћеш новаца? А старац му рече: — Ја новаца нећу, да ме ко за њих убије, него дај ми ону стару кабаницу иза врата. А враг му рече: — Бољи би ти били новци.

Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час!

чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.

Чобан, кад је чуо то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу доведе.

поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу доведе.

Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор.

Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор.

Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата. Царски га ашчибаша спази, помисли да је гладан, те га упита: — Шта ти ту чекаш?

Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража, и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се отварају врата Од гробнице света, заспалих земаља, Да устају дани из помрлих сата И да мртво време мирно се помаља.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Радне обавезе и непрекидна бујица утисака која навире у нашу свест кроз сва врата сазнања, чини данашње живљење погибељним у многочему.

Година 1898. и 1900. понуђен је влади и можда би био и усвојен да сам ја један од оних који ”куца на мала врата”. Тада сам заиста мислио да би мој изум окончао рат због своје велике разорне моћи и искључивања личних елемената у

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Кад је брод прошао мимо Касл Гардена, чуо сам неког ко је рекао: “Ово су врата Америке”. После нешто више од једног сата сви смо стајали пред овим вратима.

Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле

Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле

Ћипико, Иво - Приповетке

Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско.

Жељни тихе ватре и слаткога сна, инстинктивно упутише се према светлости. Уставише се тик до отворених врата, преко којих је жарка светлост и влажан ваздух чак до њих допирао.

С другима и њих одведоше у оближњу конобу. Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу.

Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом. Угледа да су кућна врата запрта и да око куће нема ни живе душе. Она ни у сну не наслућиваше зла, нити му се надаше.

Али ипак, у први мах, у њој је нешто чисто задрхтало и потерало јој живље крв у главу. Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући.

Цвета улегне у ограђени комшијски обор. Разгледа се: нигде никога. Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило.

Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу. Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред

Не помаже ни утврђена погодба, ни њихове молбе; још бијесан Арнаутин збива од њих шалу, смије се старцу и затвара им врата од дућана у образ.

Отвори врата од дућана, наоко мирно униђе, и, погледавши га чисто у очи, вели му: — Што ти урадисмо, те ти тако с нама?...

У томе слуша жамор с улице и гледа дјецу која потрчавају поред врата и учини јој се да би ваљало да буде и она весела, јер су јој се жеље најпослије испуниле.

Изишавши кроз градска врата напоље, осјети се као и увијек слободнија, и нешто се у њој преокрене, одахне. А вечерас је и живља, окретнија; чини

Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У оквирном су делу соко, градска врата и девојка вратарица, а у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још

а у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.

А имају подједнако три стиха и три мотива или слике. У оквирном су делу соко на небу, висока градска врата и жена која их чува.

у другом издању прве Вукове књиге под бројем 571: Соко лети високо, Крила носи широко, На десно се окрену, Граду врата угледа; Ал на врати девојка; У средишњем су делу слике по пореклу из Апокалипсе: сунце, месец и звезде у које је жена

С друге стране, може нам мало одшкринути врата његове тајне која се састоји у двостраном,узајамном преласку између животних и књижевних чињеница, биографије и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Старо канабе, две фотеље и неколико простих, трпезаријских столица. Троја врата. у дну, десно и лево и један прозор десно.

ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију! РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара). ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас.

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала?

ИX ЖИВКА, ЧЕДА, ПЕРА ПЕРА (улазећи на средња врата): Извините, ја сам два пута куцао. ЖИВКА: Молим, изволите! ПЕРА: Господин није код куће? ЖИВКА: Не!

ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану. Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах.

Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо. ДАРА: Па јесте! XВИИИ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА (на задња врата): Извините, ја... ЖИВКА (скочи као опарена): Шта је, забога, има ли нечег новог? ПЕРА: Има. ЖИВКА: Говорите!

ПЕРА: Пера писар из административног одељења. (Клањајући се, одлази.) XИX ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (враћајући се са врата): Даро, дете моје, мени је чисто дошло да плачем. (Плаче.) А ти... ти ништа?

(Хоће да пође.) А сад, вашу ручицу, драга пријатељице! (Пољуби јој руку.) Ма шер ами!1 (Полази и са врата баца јој пољубац.) Папа! Па-па!...

) Папа! Па-па!... XИИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (остаје запрепашћена и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли ви шта ово мене снађе?”).

После првога дима, који је повукла, закашље се страховито, тако да свиче целу кућу. Из разних врата... са разних страна дојуре ДАРА, ЧЕДА, РАКА, АНКА и сви се скупе око ње да је поврате од кашља.

Завеса ЧИН ТРЕЋИ Иста соба као и у претходном чину. И ПЕРА, АНКА ПЕРА (стоји код врата из којих је дошао споља, са шеширом у руци, очекујући Анку, која је отишла у леву собу да га пријави).

Није ред да их преварим. ЖИВКА: Па добро, де, доведи их већ једанпут, и ту бригу да скинем с врата. Само, молим те, да ми се не баве много, јер знаш да данас има нови зет да нам дође на виђење.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и у предсобљу им слуга изнад глава држи упаљену свећу да би у мраку осветлио степенице; најзад, отварају се последња врата а гологлав теча - и то гологлав једини пут у години - уводи их „у ту велику собу из које запахује светлост”.

само жута, него је „мрка”; соба је велика али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на столичици близу собних врата”, а гори „тихо, млако, ширећи од себе задах проливена гаса”.

Не би смела да се макне, а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан,

Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају.

коме јој се тело налази: и испред њега, сасвим блиско, па онда нешто даље; и иза њега, по целој дубини цркве, до самих врата; и са обе стране, по ширини; и изнад њега, по висини, која застрашује; па, најзад, и испод њега, јер из влажних,

Одмах се због тога изгуби она оштрина углова собних, а негде и напуклост и отвори од врата и прозора. Све постаде мекше, топлије и утутканије .

колије којима је огрнут све га јаче и загушљивије притискују. Осећа како га очи боле и грло стеже”. И тада: „На врата улази она. И то као отуда са тих воденица и башта где тај голуб трепери[. . .

246 Једном се главни јунак прво пробуди, искочи из постеље, па онда одшкрине и затвори врата, кихне неколико пута, скаче по земљи и на крају га жена облачи, а други пут: прво одшкрине и затвори врата, кихне

и затвори врата, кихне неколико пута, скаче по земљи и на крају га жена облачи, а други пут: прво одшкрине и затвори врата, кихне неколико пута и скаче по земљи, да би на крају ускочио у постељу и заспао.

Да би се то постигло, није било довољно само врата отворити, него је ваљало на неки чин у собу довести и дрвеће. Црњанском је то пошло за руком: „Отворише широм врата,

Црњанском је то пошло за руком: „Отворише широм врата, која су дозволила да уђу међу њих, из врта, и бокори јоргована, и багремови, и кестенови, а да се приближе плава брда

- све до Вука, бискупа и комесара - ушао мирис бокора јоргована, багремова и кестенова, речено је да су сами они кроз врата ушли међу људе који седе за столом.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Јер су очигледно показни и омашују на Црногорце и Арнауте кад им је широко око врата. Побожни су само кад Угледају ћивот Светога Петра, а божја вера, уштинуће какву снашу из другога села чим изиђе из

Сачекали га њих двојица и право с њим пред ћивот Светога Петра, затворивши за собом врата. Прота Томовић одмах натакао епитрахиљ, запалио три свеће, свакому по једну, и додао госту свечани манастирски крст да

“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од

Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ. Ни да коракне напред, ни да изрекне какву реч.

Не домаћин, не Мустафа, но ђаво из Кудриња... Али гост... Ради овога прага и ђетета!... Причекај... Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете! — Куку мени, што нас овако ојади!

— још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата. Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву,

Обазревши се с прага да ли је све у селу поспало и мирно, она их брижљиво спусти испред врата, па ова опрезно притвори, набаци велику гвоздену резу на довратник а преко ове дубоко углави клин.

— Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела! — шапну Богдана по свршеном послу око затварања врата, па се мушки, широко и лагано прекрсти. Брда изнад Косова већ беше обасјала Даница. Ноћ као опојна.

њима неколико пута да их боље распали, па их гурну у кућну почађалу и суху као пушчани прах сламу, један изнад врата а други са стране.

Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман... Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње не се одвајам. И сад... и сад...

— Добро је и ово да видимо!.. Хеј, побратиме, отварај ноћас! — кликну поп па снажно опет залупа пушком у врата. А преварио се био грешни поп Буњак и изостао у својем селу иза војске.

Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала. Он се сети, додуше зловољно и као доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Већ се знало да уметник ради — Многи жељни да виде, да суде, Ал’ његова закључана врата, Он самује, кâ да бежи људе.

Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је мален жижак тињао једва, једва, — Анђелку се чињаше кâ да је сванô дан.

С гране нека виси шикосана шара, А између шáрâ и помало дара; Сад пустимо мајку нек’ врата отвара, Дочекајмо децу с певањем тропара. Па се загледајмо у очице њине... Засузићеш, брате, сузом од милине.

»Стармали« 1889. ПОЛИТИКА Политика, она има За свак’ случај своја врата, Политика, она уме Различних заната. Политика уме куват’, Политика уме варит’, Политика уме гасит’, Политика

ДРУКЧЕ СЕ ДОЛАЗИ ДО ЧИСТОТЕ Пословица ова Свима је позната: „Нека свако ђубре чисти Испред својих врата.“ У једноме селу, Рец’мо Буђанову, Послушали људи Пословицу ову.

Жена ти клекла пред душмана твога, Лелечу ти деца код његових врата; Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ — „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“ »Орао« 1881.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ.

Мораш имати од паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата куље и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златни ланци, а то све откуда ћеш?

(Оду.) ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији. Анчицхен, опет; Анчице (одшкрини лагано врата), Анчице!... Јао! Ето ми мајсторице! ПОЗОРИЈЕ 11. ФЕМА ступи, ЈОВАН ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту.

САРА (пљеска рукама): Право, право; то је виц, то је нобл РУЖИЧИЋ (скине с врата мараму и почне нагло доле и горе одити). САРА: Мон фрер, ви ништа не одговарате на артигкајт госпоје Миричке?

Алабонер! То ће бити комоција врло пријатна за јаузн. Дакле изволте. (Отвори врата.) ФЕМА: Молим, ви сте гошћа. САРА: Ви сте благородни. ФЕМА: Молим! САРА: Молим!

МИТАР: Е, ако оћеш ти на то, то је моја жена од вас свију највећа помодарка, зашто она носи клепетушу око врата, а то је само у Лондону обичај. ФЕМА (Сари): Може то бити, ма шере? САРА: Уј, журналу нема границе.

Поганије женске, шта мислите ви шта је то мода? Један има гуке око врата, па мето крогн да заклони своју болест, а други то таки за моду узимају.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у

О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања. Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу.

коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт ИИ Гледали

да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата. У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи.

варај врата, пише на вратима Поезија зија у своје глупо п Песме сме свако да пише И онај који не зна како се пишу Велика слова од

ново осећа се кривим Све ми је једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена ноћ Страх ће осетити само најхрабрији Послушни ће држати цвет у руци Док се срце не

Краков, Станислав - КРИЛА

Девојчету су и у зору очи биле црвене од плача. Грк је био широких рамена и дебелог врата. Кричала је од болова. Била је уплашена, и скупила се сада украј кревета покривеног црвеном поњавом на два места

Са свих страна села трче људи. Пролећу улицама, јуре кроз дворишта, разваљују ограде, и избијају врата са кућа. Чутурице весело певају на мршавим куковима. Пробуђене жене вриште. Тужно блече овце по бачијама.

Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају. А све је било лудо и пијано, и у оној страшној граји људи нису знали кад умиру.

Бректање мотора. Врата шатора се отварају. Болничари се помаљају, и прихватају опружене рањене са сламе. Понеше и њега, рањеника са јуриша.

Кораци су били лаки и све ближи. Он је познавао те ко раке. Одједном су врата шкрипнула, н нешто бело појавило се. Стресао се. — Зар опет? Покренуо се у кревету. — Пст.

Мртвац је био миран, није кркљао више, и све је било тихо у соби. Опет су мало доцније тихо јаукнула врата. Опет се кревет увио под теретом, и мртвац је могао да слуша песму металних опруга.

Опет се кревет увио под теретом, и мртвац је могао да слуша песму металних опруга. Крај врата је нешто гребло и скикало љутито. Љубав је крај мртваца имала нарочите дражи.

— Бора се окренуо. Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе. — Не боји се он, носи свој фетиш на срцу, довикивао је Сергије, који је тек ускакао у широки комбинезон.

Све им је то, сем мачака, један стари Јеврејин набавио. Лудовали су као деца. Врата су им на улазу била ниска и о кована, а дрвене су степенице тужно јаукале.

Петровић, Растко - АФРИКА

свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу. Пошто голотиња није срамотна, многи је уопште и немају.

Око колибе и пред њеним улазом маса црних који гледају игру било кроз врата, било кроз рупице на зидовима. Само сам прешао преко мале траве, да бих скратио стазу шетајући, кад ми читаво јато

На посредовање шефа села ја ипак постижем да уђем код ње, али не на ова главна врата но на једна споредна с друге стране.

док се спремамо да лежемо, сви црнци долазе на наша врата и љубопитљиво нас гледају То је прво вече да имам да ноћним са Н–ом.

му је наредио да се скине и онако наг, мршав, бедан, уђе у испражњену ђакуљицу. Ђакуљица му је била онда везивана око врата и он је сав упакован угуран испод постеље господара. Црнци скупљени на уласку били су овим необично забављени.

Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих шара; око врата су такође колајне и ђердан са либричким гри–гриима.

Он је носио око врата неколико ниских гри–гриа, што су фетиши црних муслимана. По подне одлазимо истим реноом у село које носи живописан

Док спремају, гледам их како се крећу око ватре, и видим на једној неки чудан накит око врата. Питам је шта је то, али, пре но што ми њени укућани и одговоре, заспим.

свог оца узме кључеве, и ево ме сад, пошто сам прешао цео храм, у једном ниском мрачном ходнику, чија су сва друга врата под катанцима.

Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

„Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала! „Синџир ме мори! Груди прснуше! Ил’ скидај с врата ђердан гвоздени, Ил’ цркох, човек, мучећ болове, Или ћу гвожђа тврду карику О глатко чело лупат тирана, Све док ми

Веле да је некакву цуру баш самоме везиру отео. Ал’ о томе други пут!... Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао!

СТАНА (у себи): Обесни момци, па се ругају, А ја им шегу морам трпети, Само до кваке врата његових Да ме проведе лепа ласкавост... (Гласно.) Па, децо, псето кô и керуша, Са лајања су зубе губили!

) Хајд’ ид’те ви, А ја ћу лепо дома остати. ЧЕТВРТА СЦЕНА Пред Станојевом колибом. Главаш сам. ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко? Изиђи мало, моја трлице!.. Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај! То нису Турци да те чекају...

Главаш сам. ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко? Изиђи мало, моја трлице!.. Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај! То нису Турци да те чекају... Ја сам, твој Главаш!... С пута доходим!

Па сунце, лено, ено, застаде! Четир’ је копља изнад планине, А ти још чекаш?... Врата отварај, Да се смејемо сунцу љутитом Што није данас боље грабило, Те да му зрачак дирнеш витицом... Отвори!

Отвори! (Лупа на врата.) Спасо! (Опет лупа.) Све немо, ћути!... Ал, шта је то? Срце ми стрепи, страх ме спопада, Грлице! Спасо!...

Ни кући мојој не дам окове! Нек’ пршти ремек црног Цигана, Рђаве браве, шарке, јексери!... Ха, тако... (Разбије врата и улази у кућу.

) ИСАК: Овде је сила употребљена. Она се бранила... Ено, погледај! Испаљен пиштољ, после шамије... (Гледа на врата.

(Пуца.) То је последње!... Све гушћи дим!... Више пламена! Исаче, збогом!... Ти скачи тамо! Ја ћу кроз ова врата скочити, Овим ћу путем крвцу точити! ИСАК: Збогом, Станоје!

Збогом, Станоје!... (Скаче кроз прозор.) ГЛАВАШ: Ја ћу на врата — Тако пристоји бившем војводи Што је у борби дане провео, Да се на прагу своје колибе У часу нађе бурног времена..

А дође л’ доба да се погине, На прагу нека дочека смрт!... (Отвара врата, нишани и пуца.) Зар крчиш, Суљо? Седамн’ест рана носим са собом, А ти од једне гребеш ледину!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Ако немају фишека нека им се разда — додаде Черњајев, кад сам већ излазио на врата. Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба.

Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре це нађу. Граната није никоме род — па ни ђенералима...

За све ћемо остало лако. — Та вам реч више вреди но све ваше дуго резоновање — рече Комаров и залупи врата за собом.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Савиће се бисер око злага, Савиће се трипут око врата, Што претече, нек у недра тече Што остане, нек у недра пане...

XЛ Хоће да се и насмеју, Што на теби нема злата; Нико не зна тајни бисер, Што га носиш око врата. Кад си рекла, бисер да је... Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Неко јауче. Пред оном оградом лежао је мој водни официр разбијене лобање и просутог мозга. Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота.

Знам... Био сам тамо. Лепо је, али може лако и да се заглави. Новајлија је већ нервозан и погледа нестрпљиво на врата, да види иде ли „Кица“. Он се више и не стара да исправља Перу, јер се већ заморио вичући.

Око десет часова павиљон се умири. У неко доба ноћи буди нас нека ларма пред павиљоном, врата се широм отварају, и шумно улази собни старешина Воја „Фикус“, сав окићен лишћем, у обема рукама држи по флашу коњака

„Фикус“ се попео на кревет и диригује. Двојица га држе за ноге да не падне. Врата се нагло отварају и дежурни официр посматра у чуду шта се ради. Прилази „Фикусу“ и саопштава му да умири потпоручнике.

— Терај отуда... — Сад је под креветом... — Побеже! Ларма се преноси на супротни крај павиљона, неко отвори врата и псето излете скичући. Наскоро се павиљон умири.

Нада мном у висини остала је уска трака неба. При дну наиђох на дебела храстова врата. На њима се налазила скакавица, која је била запета за ексер.

За њу је привезан канап који је био провучен кроз једну рупу на вратима и висио слободно изнутра. Закуцао сам на врата. Нико се није одазвао. Подигао сам скакавицу и отворио. Запахнула ме мемла.

На кревету је лежала једна мачка! При светлости, и од лупе врата, мачка се протегли и умиљато изви на леђа. У једном углу била је прислоњена пушка, а на земљи је расуто неколико бомби.

— Ево, то је тај мерзер — командир изиђе до врата. — Где удари? — Позади другога вода — зачу се глас одозго. — Дојади нам. Али, пресешће им.

Потрчао сам за њим. — Седите, господо — и командир нам показа кревет. Драган узе мачку и поче да је чешка испод врата. Она завали главу и зажмире. — Донеси шољицу потпоручника Драгомира — рече командир посилном.

У близини негде припуцаше топови. Војник припали слепи фењер, али ипак, зарад сигурности, затвори врата. Сад смо били као у гробници. Да бих растерао мучне мисли, запитао сам командира за ону трећу групу војника. — А—ја!..

Сад долазим и ја. Вас двојица прилегните, а у једанаест ја ћу вас пробудити. Командир је замишљено гледао у правцу врата. — Откуда сада ово?! — говорио је забринуто, ослушкујући пуцње што су учестано допирали из бугарских ровова.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Пред очима врата једном затвори, Докле тренеш оком, другом отвори, Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве, Овај горе, онај доле иду као

Пред очима врата једном затвори, Докле тренеш оком, другом отвори, Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве, Овај горе, онај доле иду као мраве, Ил' фабрику нову гдигод кад праве.

— Сад ће кто кроз пенџер промолити главу, Или с мојих врата обити ми браву, — Мислим ја у себи и на сабљу гледим, А от страха и трепета као рита бледим.

Ја се о'мах уплаших и вратих се натраг, Али ево гужве когда стадох на праг И спопадох браву, да отворим врата, На нову панде беду серпски брата: Мени руку за браву љути мраз прилепи, Да у мени и душа и серце застрепи.

трага Који кћери кад удају мотре само блага, Којима се права [њина] ни зашто призната, Својом ћуди коме хоће отварају врата! Павле Соларић ХУДА СРПКИЊА Слушао сам ономадне (да Бог не услиши, Да услишав клеветницу, језика не лиши!

1835. Владислав Стојадиновић Чикош СПИРИДОН ЈОВИЋ СПОМЕН Сећаш ли се оног сата Кад си мени око врата Беле руке савила, И кријући твоје лице Мени поне нехотице Твоју љубав открила?

Опет Дунав с’ окреће, горда уступају брда, И весело врата путника примају свог. Тако често срећа узмућује човеку живот, Удари тешки судбе трескају бурно њега; Док наједанпут

Шта там’ хучи? Разлеже се камен, и љути се пена, Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб. Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа, Ал’ је човека моћ противу природе мрав...

А кад било пола ноћи, Кум намигне на војводу А војвода на младенце, Одведе ји до вајата, Па забрави овом врата. Село Момче голобрадо, А до њега Цвет-девојче, Обоје се загрлили И нагнули да с’ пољубе.

Може л’ се преко да с’ овде не јави. Ил’ је баш нуждан живот од сто лета Да се отворе врата другог света? Еда л’, — но иди, ти мисли недрага! — Еда л’, што овде не угледа дана Навек пропада из света саздана?

стихова Колико Фрушка има птичјих песама гора, Све, и дуже и краће, и наше одбијам и туђе, И тек само теби отворам врата своја.

Никад не бјаше тако лишена воље она. Кад погледи око у око, срце топи се; Око врата сместа пали би једно другом. Кад ли рука руку додирне, све стреса се тело, Свака задршће жила, ноге с’ одсеку таки.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Капетани: Ђурашко, Бошко и Богдан, а мало даље Вујо перјаник прислонио се, замишљен, уз дворска врата. БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми!

Те лутајући ваљда нађемо, Ако не мелем тешким ранама — А оно барем, некој колиби Куцнув на врата, измолићемо Уморном телу тврду постељу.

(Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.) БОШКО: Помози Бог, деко! РАДОШ (седајући наново уз ватру): Ако се

— КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад иди! Иди! И спреман буди, седа старино, Да кад нам врата алком гвозденом Незваног госта друштво пијано У доброј вољи мало задрма, Да ми под братом коња прихватиш...

У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!... (Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.) ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице..

Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!... (Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.) ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице... Па онда како ме жље погледа?...

ЂУРАШКО: Светлости! Вујо, где је госпођа? ВУЈО (показује му лева врата. Окренув се Бошку и Богдану): Не даље, Бошко!

БОШКО (прободе га): Опрости! Али освета Ни тренут више нема времена... КАП. ЂУРАШКО (стане пред врата): Довде, а даље не! Ви извршници воље паклене — Пакô је ваш!... А рај је ово мој!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата. — Не дајте, људи, нагрди вола! — узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви.

— Не дајте, људи, нагрди вола! — узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига.

Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи?

Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове.

Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа.

се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом. — Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати.

— Неко ми и звоно скинô с авлискије' врата! — врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли.

Конопац је био везан за кућни комјен. Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго.

Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу. Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне.

Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем који радосно зарза кад се врата отворише. — један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац!

Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет-шест лончића

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!'' И сруши се Давид, цар државе свете, И гризући свилу шареног дивана Јецао је плачем разгневљене сете.

С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И урликну: ''Жене!

Порђалих уста, повијена чела Певаш смртну песму гробљем фараона Или пишеш, док се врти тарантела, Пропаст изнад врата блудног Бабилона.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЧИН ПРВИ Соба паланачки намештена. Врата са стране и у дну. И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце).

Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво. Наслоне они практиканти уши на врата, па сваку шифру цела варош одмах сазна. И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа.

Е па ево, сад сам заљубљена и све ћу одреда да разбијам. (Баци тањир на под.) ЈОСА (долази на задња врата): Овај... Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур!

) АНЂА (гледа за њом и крсти се). XИ ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (долази из канцеларије): Анђо, иди одавде и затвори врата, па пази добро да ми нико не прислушкује. АНЂА: Ама, шта је то данас? ЈЕРОТИЈЕ: Не питај шта је, важно је!

Што год проговориш у канцеларији, чује цела чаршија. Морам овде, сигурнији сам. 'Ајде, ево их, затвори добро врата. АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.

Морам овде, сигурнији сам. 'Ајде, ево их, затвори добро врата. АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.) XИИ ЈЕРОТИЈЕ, ЧИНОВНИШТВО ЈЕРОТИЈЕ (на друга врата): Извол'те, уђите, (Улазе Вића, Жика, Милисав и Таса.

АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.) XИИ ЈЕРОТИЈЕ, ЧИНОВНИШТВО ЈЕРОТИЈЕ (на друга врата): Извол'те, уђите, (Улазе Вића, Жика, Милисав и Таса.

МИЛИСАВ: Аха! ТАСА: Аха! АЛЕКСА: Хтео сам да уђем код њега па рекох: боље да му не падне у очи! Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда. ЈЕРОТИЈЕ: Мрда? АЛЕКСА: Јест, мрда!

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

У углу, иза ових врата, лимена пећ, од које чунак иде најпре право ка публици, уза зид, па се над столом г. Жикиним превија у колено и полази

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Најпознатији су његови комади Љубинко и Десанка (1963), Чарапа од сто петљи (1965), Крмећи кас (1966), Друга врата лево (1969).

Ту линију продужава нешто млађи Марко Ковач (1938). Непрекидно се мења, од Губилишта (1962) до Врата од утробе (1978), и стално прелази границу између приповедања и рефлексија о приповедању.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Можете л’ ме, ноге, бар донде понети? Ено ми дворишта, ено дворских врата, Примиће ме у двор, страна, непозната; Одмор ће ми дати, то ми само треба, А благослов на нас бог шаље са неба!...

Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Камено за хлеб се сваки стонтао на длану по жуљ. И брава, и мимо браву кључ кључа у вратима врата. Издаји то, муклије се увуче. В Закити, намерниче, пест окрвави, бравама овим по крваву ружу.

Мрењем све живљи, старошћу све дубље млад. ОН 1 Трипут кô прутем праснуло о врата. На смртни роди се знак, да живи мрењем.

Сад је час. Ом. Ом. Зовем те и заклињем: Изиђи из црног бездана Шеола, Врати се у храм са деветоро врата. Појав’ се, појави. Дај твоју крв, Омириши крв, омириши живот. Отргнућу те од земље. Појав’ се. Појави.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

А доле, иза степеница, жутела су се врата од подрума, више којих су вирили, као отвори, мали прозори од бабиног »сопчета«. Подрум се протезао дужином целе куће.

Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних.

Обучен навек готово у нове чакшире, опасан појасом и у минтану који му је био тесан. Нарочито око широка му и кратка врата. Навек као од неке силине, ватре, колију је носио забачену, на рамену, и увек ишао погнуте главе.

Види се по јако извученом крову и широким ћепенцима. Улаз, врата, од буради катрана, наслоњених полуга гвожђа, дасака, готово затрпан. Унутра, у дућану, да је код слугу увек он.

Изишав из улице, упутио би се дућану, отворио га, пробудио слугу који тамо иза магазе спава, да диже врата, ћепенке, носи их и слаже иза магазе. Износи оне греде, полуге гвожђа и све што стоји испред дућана, око улаза.

Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају.

Пошто пробуди слугу који тамо иза магазе спава, чисто лако диже с њим тешка крила од врата и носи их, слаже украј. После постане виши, тањи, кад почне да издиже ћепенке, подупире их, и пошто слуга изнео

Само спроћу, где је хладовина више ваде, по којој од жеге пресушила вода једва мили, метнута врата дућанска. На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше.

на прсима до грла, и забрађена не чајком већ шамијом, са лицем не девојачким, извученом и растресеном косом око врата, око ушију и по челу, већ мршеном и целиваном косом; очима подбухлим и уморним од страсти; устима набреклим и по врату

Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако... Једног јутра, у понедеоник, баш је био у највећем послу, јер после

Слободна, одахнувши, обучена у ново одело, навек у чоханој колији, и повезана око врата белом новом марамицом, седела је целог дана испред куће. И то некако срећно, унесено, и замишљено, сасвим одвојено.

да се до ње сагне, чисто узме је, да би могла да стоји на ногама, да би могла да метне своју малаксалу руку око његова врата, загрли га. Сам је он морао да јој принесе свој образ њеним устима да би га пољубила.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

сви се мажу ‹њиме› или га једу, од вештица (ЗНЖОЈС, 7, 139; 23, 315); пред спавање за препоруку (је› метнути око врата венац б. л., такође од вештица (ЗНЖОЈС, 6, 300); божићни б. л.

л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399). Као сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и свуда).

апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и свуда). Нарочито је б. л.

л. (СЕЗ, 19, 101), или му се веша око врата (СЕЗ, 17, 73; 19, 95), или се натакне на вретено и обеси уз вериге (да брани новорођенче од вештица, ЖСС, 194, Стиг),

Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л.

се он у дечје колевке (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 293; 388), нарочито о Ђурђевдану (ЗНЖОЈС, 22, 311) а на Бадњи дан њиме се ките врата и прозори на кући (ЗНЖОЈС, 1, 212).

умоченом у благословену воду (ЗНЖОЈС, 18, 128). Православни у Гацку (Херцеговина) мећу в. више кућних врата, »да болест не би могла ући у кућу« (ГЗМ, 6, 370). За време заразе врше се кађења с. (С. Тројановић, Ватра, 188).

Из овог би излазило да је вишња сеновито дрво, јер су остала места, оџак и врата, места где се душе искупљају (‹СЕЗ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 ид; ГЗМ, 19, 322; Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 56,

Ако крава изгуби млеко, онда јој се в. мажу сисе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 181), или се ставља на врата од штале (ібідем, 180). Бере се на Биљани петак (СЕЗ, 14, 57). ВРБА Wеіде (ѕаліx). Врба. Реч је прасловенска. Упор.

с., 143). В. гранчице су апотропајон, и као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд!

колац, и наместити замке од рогозине (СЕЗ, 40, 1927, 261). Да не би вампир ушао у кућу, треба на сва врата и прозоре метнути прутић црнога г., или затворити спољна кућна врата г. коцем (СЕЗ, 13, 447; ГЗМ, б, 161.

Да не би вампир ушао у кућу, треба на сва врата и прозоре метнути прутић црнога г., или затворити спољна кућна врата г. коцем (СЕЗ, 13, 447; ГЗМ, б, 161. О сличној одбрани од мртвачких демона, код Грка и Римљана, упор. Е.

Ћипико, Иво - Пауци

Раде не може дуго да сједи уз ватру: најео се, напио и запалио. Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати.

Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан. Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем

Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући. Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се

Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће. Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором

—Мора да је будала. —Није, већ гледа свога посла. —Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе. Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом.

Јуче ме чекао на уреченом мјесту, у огради иза цркве. Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци!

А и говеда, викла јари, враћају се с паше. Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се да уђу на ниска врата, а један, понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговима кућнога прага.

— дрхти, и клоца зубима, и привија се уза њ... А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу, а с врата јаре вреба мјесечева свјетлост... Раде се унеке трже, вели Маши: —Касно је! Жена упрти торбу и изиђе.

Тражи је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао.

Раде се трже, и, стидећи се, поврати се кући. А слуга одмах јави попу Врани, да је, таман код кућних врата Маркових, видио Раду и упитао га што ондје ради; он не одговори, већ, застидивши се, подви реп и оде.

Али Раде не видје бискупа. Уведоше га у тријемголеме бискупове палаче... Диви се пространости и висини, а од сијасет врата чисто се смео, не зна куд да крене... Чека...

А све удешено, ишарано .... нагрђено, лијепо, брате! — диви се, чуди, и — чека. Отварају се и затварају понека врата: попови и лацмани излазе и улазе и мимо њ пролазе, као да им се некамо жури ...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна).

Изаћи ћу, поново чиста и лепа, обући ћу се у најлепше хаљине које имам, ставићу око врата најлепшу огрлицу, на руке најлепше гривне и прстење. Дадара Био сам запањен.

Отпратила ме до врата, рекавши ми да би волела кад би сутра све нашла исправно. Господе, па где се ја налазим? Зар та пиша стварно намерава

Димитрије Не волим врућину јер рутави Исидор тада иде бос, не чујем га кад дође до врата и немам времена да сакријем Прохоров крст.

носи на чукљевитим ножурдама опанке од свињске коже, струже њима по поду, и тада сам у стању да, пре него што бане на врата, склоним под јастук ову ствар. Откако завладаше ове жеге, стално сам на опрезу. Нисам комотан.

Никад се није раздвајао од њега, распеће га је стално куцкало по прсима, клатило се обешено о танку опуту око врата. Артемије По овој жези, сада, Лаушеви коњаници леже крај какве речице, мутне од скорих киша. Свукли су панцире.

Не знам шта би жена, иначе, могла друго да учини. Кад се за тренутак, у сумрак, помолила на врата чувши да се Доротеј вратио са пуном корпом трава, очи су јој биле црвене, од плача свакако.

Зачудо, ја сам одједном осетио неку чудну утрнулост. Гледао сам их мирно док су се крај врата ове јазбине смијуљили, вребајући неки траг осећања на мом лицу. у суседној одаји подрума лежао је Доротеј.

Као да нам довикује одоздо иза дебелих зидова и замандаљених врата: ја вас не примећујем, црви! ваше казне су смешне и мој дух моћно лебди над вашим ситничавим законима.

Питам, вас, трезвене људе који овде седите, да ли ћемо широм отворити врата и пустити напоље љуту аждају греха да хара по колебљивом и слабом људском стаду? Не! Не наглимо! Не рушимо!

Постајао је све јачи. Звиждао је, хујао, ударао о зидове, савијао дрвеће. Груну на врата цркве, отвори их и погаси свеће. Остадосмо у мрклом мраку. Ветар је већ био побеснео. Неко поче да паничи.

Гром удари негде у Осоју, онда други скреса крај Мијове луке на Морави. Неко промоли главу кроз отворена врата напоље и одмах се врати. Рече да се напоље не сме, јер олуја носи шиндру по дворишту и скида плоче са кровова конака.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком. 1885.

„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге.

Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина кô најмлађег свога брата ...“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем

“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се божје име

1883. ОРГИЈЕ Немати нимало мира - та то је доиста псећи! Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи, А ти га учтиво прими, па онда овако

Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде: Лало, затвори врата, па кажи да нисам овде. 1884. ГРАЂАНСКА ВРЛИНА Строг и узвишен преда ме је стао, Оружан мачем и гранчицом крина...

Већ коњаници први у трку бацаху стреле На градска гвоздена врата, на платна и куле беле. Но силна Брамина војска још страха и плашње нема У опсађеном граду крвави отпор се спрема.

Но силна Брамина војска још страха и плашње нема У опсађеном граду крвави отпор се спрема. Унутра, код главних врата, коњица стојаше ћутом, А горе Миђанин варвар са ножем и праћком љутом. И јуриш отпоче зором.

Силна се забуна деси и Азок развали врата, Па с бујном дружином својом нагони у варош хата Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже, Све, с виком очајања, у

И народ из цркве наже. Једини општински ћата, Зверајућ, застаде мало крај сниских црквених врата. А клисарица, опет, завара женскиње вешто, И пошто отиде народ, дуго су шушкали нешто.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо кроз ова гвоздена врата у зиду поред пећи, створићемо се онде где зажелимо. Ала је топло и загушљиво у овој беспрегледној равници!

Ерехтејон је добио своје позлаћене прозоре и врата Партенон своје дивне скулптуре, Фидијине руке; оне су долетеле овамо из Лондона у тренутку када је казаљка сата коју

И у унутрашњости Партенона све је још у свом реду. Фидијина Атена Партенос носи, испод свог белог врата од слонове кости, попрсник од сувога злата.

Тек после дугог лутања стижемо до дома филозофовог. Врата су забрављена. Куцамо тихо, па све јаче - нико нам не одговара.

Ослушкујемо. - „Јеси ли, драги Теофрасто, добро закључао сва врата и капије? Ти знаш да ме Атињани не маре што сам метоик, дошљак, и подозревају што сам био учитељ Александров.

Једна од тих просторија, посвећена Афродити, имала је патос од самог агата, а врата од лимуновог дрвета и слонове кости; друга, са зидовима од шимшира, служила је за библиотеку и научни рад.

Из овога воде широко разјапљена врата у огромну салу са отвореном терасом и дугим застртим столом. На њему блистају сребрни тањири и чиније, златне купе,

Посредством нашег Министарства иностраних послова достављено ми је једно високо грчко одликовање које се носи око врата.

Шта ли се то десило? Када сам јутрос ступио у моју собу на Универзитету и, већ са врата, бацио поглед на мој писаћи сто, очекујући на њему Ваше писмо, сагледао сам онде, место познатог дугуљастог плавкастог

Из ходника замириса фина турска кава коју служитељ пронесе поред мојих врата за неког од гостију. Мене заголица грло и нос и прохте ми се да се напијем каве и напушим дувана као какав турски

Ту је чету појачавало, боље рећи предводило, педесетак турских полицајаца. Отворивши насилно капију и обијајући сва врата, која је послуга на брзу руку позакључавала, покуља та руља преко главних степеница, рушећи, претурајући и ломећи све

опет зелене шалукатре мога очинскога дома, и у његову дворишту примио огромни кључ његових тешких гвоздених главних врата.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

С десне стране улаз. Улази се степеницама. На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе.

Улази се степеницама. На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије.

због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора.

(Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи. Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала!

И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде. Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!

СЛУШКИЊЕ (одлазећи): Море, страшан је! Улази Ташана. ТАШАНА (обучена раскошно, не могући да веже низу дуката око врата чисто се спотиче идући. Стани): Стано, вежи ми низу. Откада је везујем па не могу.

не можеш у рукама вруће бубреге да држиш, а ја трчећи да што пре донесем тањирић, док ти бубреге не бациш, ударим га о врата кућна и начнем. (Показује га Мирону): Ево, исто сам га тако, на истом месту, сада разбила.

(Седа, изваљује се.) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох! (Око врата се разузурује и задиже шамију изнад лица да се расхлади.

Забрађена је дубоко. Једва јој се очи и чело виде. У црној дугачкој колији. Око врата повезана белом, чистом марамицом.

С масном камилавком. Обрастао у браду, косу. Сав заудара на плесан, бурмут, дуван. Иза врата вири му завучен стари чибук. АРСЕНИЈЕ (уводећи га): Ту смо, ту, дедо.

СЛУШКИЊА (услужно): Здрава је. Сад распреми Парапутино сопче па оде горе. Идем да је зовем. МИРОН (вади чибук иза врата и пружа га Арсенију.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” рећи ће неко. „Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа на улицу, али не види ни улицу ни људе, него одмерава свој удес и Срећков.” Има у Срећку нешто чудно.

— Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац.

Вукао је затим госпа Нолу, тачно знајући где је други пролаз, до у ходник, отворио кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не

Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти. Како су за госпа Нолом сва врата остала отворена, неко од млађих најзад чу, или осети несрећу, и разбуди се сва кућа.

„У неке дане, ипак, као да је госпа Нола додавала мало вела око врата, и узимала, у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних удовица

Мали, мршав, увек у плавим наочарима које ваљда ни за спавања није скидао, вечито кашљуцав и кијавичав, око врата му стално истегљен вунени шалић, за појасом кратка кецеља од мушеме, на ногама, лети, женске папуче с потпетицама, а

Чудно име, а чудан и Шваба, Шваба који не уме да заради! Да се људски окући. Него се вуче од врата до врата, врти онај точак, и купи крајцаре. Просјак! И увек сав капље, зато ваљда и не излази из кашља и назеба.

Чудно име, а чудан и Шваба, Шваба који не уме да заради! Да се људски окући. Него се вуче од врата до врата, врти онај точак, и купи крајцаре. Просјак! И увек сав капље, зато ваљда и не излази из кашља и назеба.

повезе на салаш, сјаји од среће; ако га не повезе, испраћа је до капије и опет сјаји од среће; савије јој ручице око врата и шапће: да му донесе или воћку, или живог скакавца, или комад погаче. Госпа Нола, наравно, створи му и скакавца.

Е, тако. Чекај, још мало! А сада, иди, склони се од мене, не заглављуј ми врата у смрт или у здравље, оно што ми је Бог досудио.

Слика се шири. Врата од гостинске трпезарије отворена, господин Јоксим седи за столом. Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије

Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај. — Госпа Нола изађе и брзо оде у правцу кујне. Врата на кујни, и онда мртва тишина.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но како је год, доста што они у добро време дођу, јер се баш Роман спремао да провали врата и своје непријатеље накраће очепа.

кад је у невољи, и најпосле парентацију с апострофирањем сврши да би се потрудили овог незваног госта како-тако с врата им скинути.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем врачева Између сенки кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и руке Нисам те заустављао Разбио бих чело о

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: „Ја имам нове пипе!

Па онда, набављао сам однекуд лисичје репове, закачио их чиодом и ову искривио, па стајао пред врата на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско чиновништво, које је крај наше куће пролазило,

Када сам срећно пао на испиту, стао сам пред гимназијска врата и овако размишљао: — Батине ми не гину, а дукат нећу добити, то су две штете.

крупно казао, као да сам извршио известан прелом у животу; као да сам, после мучних напора, отворио тешка гвоздена врата, кроз која ћу сад ступити у нове, непознате пределе, као да сам закорачио праг иза којега наступа живот.

и ускаче кроз прозор, да се преврће преко столица, тако да ти је све изгледало као да би му требало метнути ланац око врата.

Ето, такви смо пацијенти били сви које је ова бољка, опаснија и од тетануса и од кочења врата, захватила. Сви смо могли јести куване суве шљиве и бити измирени с тим да ћемо пасти на испиту.

Кад мало одрасте, дете том направом забавља мачку; обеси о браву од врата парче папира о канап, па се од свакога додира мачкине шапе љуља тамо и амо.

мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у руци ми је само да помислим, па ће ме диплома

За остале су ми професије затворена врата овом дипломом. У недоумици сам на коју ћу страну? — Иди у државну службу! — одговори ми искуство.

Искуство је искуство и ваља му се потчинити. Закуцао сам једнога дана на државна врата. Дочекао ме је, у име државе, човек са обезбеђеним годинама службе и подваљком, који је као државно сисанче стекао.

Имамо довољно чиновника! Вратих се очајан, али ми рекоше, што дотада нисам знао, да на држави има неколико врата а не само једна, као што сам ја дотада мислио.

Заредих на сва врата редом и свуд затекох људе са обезбеђеним годинама службе и са обезбеђеним подваљком и свуд ти људи немарно завирише у

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Стари воденичар, вероватно глув, као и многи који се тим послом баве, није чуо њихову лупу, те војници развалише врата, силом уђоше и разбудише старца.

— и показа му руком у правцу Митровице. Збуњен оваквим одговором, Исајло се почеша иза врата. — Господине поручниче, ја се не жалим... него велим... — Не жалим... не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли.

— Ђе ћеш... Причекајдер да те пријавим. Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише.

— Ђе ћеш... Причекајдер да те пријавим. Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише.

Али ми смо изишли из своје земље и морамо се повиновати обичајима других. Врата се отворише. Кад уђох у собу, затекох неколико младих Црногораца.

— Е виђећете... Пред кулом застадосмо. Ђуро удари кундаком у врата. Иза одшкринуте капије појави се један Арнаутин, с киме Ђура поче да разговара нешто на арнаутском.

На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата. Прво уђе Ђуро. Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико

Али са правнога гледишта, иако смо на туђој територији, ми имамо сва права... Врата се баш тада нагло отворише и уђе један коњички капетан.

За њима посилни и ордонанси, носећи сандуке и пољске кревете. Онај коњички капетан већ скинуо чизме и оставио пред врата, да му их очисте. А ми се на брзу руку пакујемо и излазимо, не знајући куда сад. Трупе долазе са разних страна.

— добаци неки пешак. Лупамо на вратнице једне куће, али нам се нико не одазива. Решавамо се да развалимо врата. Али командант не дозвољава, већ нареди мени да идем у црногорску команду и затражим стан преко њих.

Онда се извиних како ћу сада одмах доћи са командантом. На улазу у кућу пропустих команданта напред и показах му врата. Он уђе први. — Здраво да си, брате Србине!

Вајкају се Црногорци што не седимо још са њима, али се сви дигоше и испратише нас чак до спољних врата. Тек кад зађосмо за прву ограду, командант се саже и рукавицама обриса саре својих чизама, које се беху испрљале

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

да има један свет Који је ван овог: слободан, и без мере; И опет кроз исте сале сна Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота: Ах, један два! ах, један два! У Београду, XИИ 1921.

разумевала тај бес Миловала ме по челу и ужагреном увојку А ја сам сумњао већ грозно и обузимао ме бес: Одрастох иза врата, скривен, загледан у његово моћно Огњиште Све што разазнавах тада беше да сам усамљен Покаткад савладан покривах

је душа моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу душа је једрила.

Тек шкрипање ме врата до пола сна ишчупа; Не могох доћи себи, премда обамрех од ужаса; И најмањи шушањ одјекиваше у мени као лупа, И не знам

Погледај моје су руке одрубљене, Крв лопти на кључеве. О те руке, руке, благости дотицања! Изиђох пред врата, из замрачености своје собе, Да бих те видео још једном; Соба је пуна крви; Табах по крви расејан, као дечак кад уби

И онда. И онда такође. И када је потекла први пут ова крв из мене. И када те зажелех малочас иза затворених врата. Крв, крв, Сунце, дубоке сенке. Експлозије, јутра, дрхтања. Сунце Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!

му чељусти заривене јој у грло Риђа крв отиче мешана, Та његова крв из уста на млазеве И њена из грла потоком Врата крвљу беху подупрта, У собу - Сунце - није имало приступа: Где живљаше Вук уистину.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Да ми за њега нађемо Цвет?« — Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу.

Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну: — Шта је овим људима, жено? Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи. — Шта ти је, жено? — викну Дрвосеча. — Гледај! — потеже он ка лицу, али маска за лице прирасла.

Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем! Пужић залупи врата и утону у сан. Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама.

Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече: — Моја ће

Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата. У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди, победнички се кезила Смрт. — А, ту си!

— Шта? — осмехну се дечак. Била је тако мала, тако стара, једва се њом могао почистити праг или отирач испред врата. Али, била је устрајна. — Да почнемо, да почнемо! — понављала је. — Важно је почети, даље иде и само...

Дечак настави да чисти, па кад је почистио испред своје куће, он настави да чисти и испред суседских врата. — Па, шта је ово, људи? — узвикну Главни чистач.

— Па, не може се тако, људи! — чу се глас неког дедице. — Мој сусед је болестан и ја ћу почистити и испред његових врата, па и трг на углу наше улице ћу почистити. Зар се, пре него је ова невоља наишла, нисмо ту сакупљали свако јутро?

ружно насмеја, али метлица која је стајала високо у ваздуху поче силазити, дође до старца који је хтео и испред туђих врата да почисти, и рече: — Хајдемо, стари! Старац се трже, узе метлицу и крете ка граду.

Није морао да се мучи да је отвори: врата су висила о једној шарки. Али, каса је, свеједно, држала до свог достојанства и љутито викну дечаку, маминој мази и

шкрипну вратима да би отерала пољске мишеве који су у њој већ почињали да се гнезде, али ко се још мишева отресао? Врата се, једноставно, нису затварала. Котлић за рибљу чорбу сети се колибе старог рибара. Ни тамо се врата нису затварала.

Врата се, једноставно, нису затварала. Котлић за рибљу чорбу сети се колибе старог рибара. Ни тамо се врата нису затварала. Када је добро претурио по сећању учини му се да врата није ни било. Ој, како је весело крчкала чорба!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Врање. Садашњост. ПРВИ ЧИН Велика пространа гостинска соба Хаџи-Томине куће. Отворена двокрилна стаклена врата, а с леве и с десне стране широки прозори са дрвеним решеткама.

Ходи да играмо и да певамо. ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми врата, Отвори ми, Шано, врата, да ти дам дуката.

ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми врата, Отвори ми, Шано, врата, да ти дам дуката.

) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам. СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.

Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела...

ТОМА (бесно): Ћут’! МАРКО (враћа се и доноси му низе од дуката). ТОМА (прилази Коштани и везује јој низу око врата): На, кћери. Злато нека носи злато а не стара сува кост! Певај!

ТОМА Није то био Стојан, већ сам ја то био. Ја, Хаџи Тома! За мене је она певана. КОШТАНА (пева): Ти ми врата не отвори, Мила даскалице... Тома-Хаџи даскалов. (кида остале низе и посипље је дукатима): На! На!...

Храбрећи се): Иду, иду сватови! (Уплашено, гледајући на Коштанина врата.) Ох, кад ће већ да је одведу? Умрех од страха да не побегне! Из кућице излази Коштана. КОШТАНА Ох!

Умрех од страха да не побегне! Из кућице излази Коштана. КОШТАНА Ох! (С муком придржава се за врата.) Зар ја тамо? За Асана, у село, у Бању? Тамо? И ја ње гова, Асанова? (Бесно.) Зар он мој муж? Он? Ох! (Гризе руке.

Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на врата од колибе): Само брзо! Долази Митка. МИТКА (пева): Механџи, море, механџи, Донеси вино, ракију, Да пијем, да се

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô!

1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле.

И видим гдје се гладан пење сунцу, И црвоточина златна пада доли. 1911. МЕТЕОР У старој башти, на прагу од врата, Пуни звијезда сједили смо сами... Ноћ бјеше плава, и у полутами Руменио се плод здрелих граната. Тихо...

И косци косе, и док вјетар рани Повија класје, са жилава врата Мрсе се, вију перчини им врани. И сикће коса, и у сјају злата Откоси леже, и рубини росе Трепте по осју оборена

чекô, Пружао руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну Чуо би свирку и песму страсну, И с врата куцање неко.

Ту слуге траже излазна врата и руке Крше у страху за дочек гостију нови', С витезима се, у мноштву, истичу госпе, А и ја сâм сам одвучен у

Корак ми тежак постаје и страх ме хвата Да ћу икада излазак наћи који. Напокон дођем на задња врата и ступам. На излаз врата — о боже, ко ту стоји!

Напокон дођем на задња врата и ступам. На излаз врата — о боже, ко ту стоји! То беше драга, што је на врат'ма била, На уснама јој бол, на челу бриге тама; Да назад

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Смотривши силну савезничку војску, Момчило навали да уђе у град, али му грађани затворише врата, показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије.

И у песми видимо га прво на коњу, а затим као пешака. И у песми он не може да уђе у град, али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија, него зато што је то учинила неверна куја Видосава.

Благо витезу коме долази таква борба нетражена, као отворена рајска врата, о сине Притин! А ако нећеш да предузмеш ову закониту борбу, пренебрегнућеш своју сопствену дарму (врлину) и своју

Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље: Иди, сестро, на бијелу кулу; а ја ти се не бих

— напротив — бацало у још теже ропство, доносило му још несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским освајачима, новим и још бездушнијим експлоататорима.

Милош пева, вила му отпева. Примаче се царица Милица, па ухвати за узду алата, руке склопи брату око врата, пак му поче тихо говорити. Прва в ј е р о, потоња н е в ј е р о!

Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до леђанских врата, ал' леђанска врата затворена. Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска

Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до леђанских врата, ал' леђанска врата затворена. Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече

Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па увати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе,

војвода Момчило, проли сузе низ јуначко лице, па одскочи од коња чилаша; трипут скочи, до града доскочи; али граду врата затворена, затворена и замандаљена!

Кад погибе Момчило војвода, а граду се отворише врата, пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина, одведе га на бијелу кулу, посади га у столове златне, угости га

Кад су били пред бијеле дворе, ударише звекиром на врата. То зачула Јевросима мајка, па дозива свога сина Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тко удара звекиром на врата?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

свог мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата једно четири пута.

камених кула следи те и данас хладан дах давне клетве: — Проклет био издајица који је непријатеља пустио на тајна врата!

Гледана одатле, колиба је са- мо горњим дијелом вирила из удољине. Стриц, као највиши, видио јој је чак и врата, а мали Николица само кров. Жуја, вјеројатно, није видјела ни толико, можда само врх крова.

— одахнуо би само за тренутак, а већ му је онај страшни Неко пристизао иза леђа и спремао се да га пошкакља иза врата.

У-ух, што боли... Јао, јао, ево га мили низ леђа! Јованче му брже-боље посвијетли иза врата, па и нехотице прасну у смијех. Пећина одјекну као да неко лупи даском о даску. — Што се сад смијеш?

Нико га није видио, нико пратио, али кад сутрадан дјечаци стигоше у своје тајно скровиште, затекоше изнад самих врата колибе прикуцану повелику цедуљу на којој је било нашкрабано нечијим тешким и невјештим рукописом: „Надмудрили сте

Од тога се псима јежила длака на хрбату и они су престрашено гребали на кућна врата. Озебло је штектала лисица и понекад се шуљала до под сам кокошињац н ослушкивала како се унутра мешкољи пијетао

Орла је Јованче прикуцао на прочељу колибе, изнад самих улазних врата. — Ево, нек види непријатељ да упркос његових бомби наши орлови још увијек лете.

Посљедњи је био Јованче. На најдубљем мјесту језерца Николица је газио воду скоро до врата, док је његова вјерна Жуја пливала тик уз његова лећа наслањајући му главу на раме.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ТЕСТИЈЕ 166 КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ 167 КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД 168 ГОРКА ВОДА 169 САМСОНОВА ВРАТА 170 РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО 171 ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА 172 ШЕТЊА У СУБОТУ 173 ЈУДИНО ГРОБЉЕ 174 МРТВИ ГРАД 175 ИНДИКТ

НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају се шатре.

поцрне, празне остану без пчела дупље и дућани се изпозатварају од пазара, нестане жуберењу ни граји никаква гласа, и врата се замкну, и слете се црни врани на оглед, те све песњиве птице замукну логом доле вирући се без покрета у стрњицу

Моје копје одби с рајских врата ватрену стражу, а ево, сад и сâм дошао сам за те у овај црни Ад, да вас из тога катрана свију повадим...

Гледајући нас оскудних, Немој затворити од нас Срдца твога! Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У својој туги гинемо.

ПУТ Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот, Ама уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у живот, И мало је који га находе.

плахо се Јаков прену из сна, скочи ома на ноге пронеразен, те рече: »О, међер, Бог је на овоме месту и ово су овде врата небесна!

И он баци руком у поток дрво те заслади воду. Налише се сви људи издовоље. САМСОНОВА ВРАТА Храбри Сампсон, кад су га били затекли Филистимљани у неком каштиљу, прозвату Газа, опсели изокола да га ухвате; онде

Не даде им се у руке. И ништа му не могоше учинити, ако и чуваше затворена градска с гвожђем окована врата да не утече. Допаде он на врата, искрха и изломи диреке, засовнице и катанце све здрузга рукама око поноћи.

И ништа му не могоше учинити, ако и чуваше затворена градска с гвожђем окована врата да не утече. Допаде он на врата, искрха и изломи диреке, засовнице и катанце све здрузга рукама око поноћи.

Допаде он на врата, искрха и изломи диреке, засовнице и катанце све здрузга рукама око поноћи. Узе градска врата на своја леђа, заслони се ш њима, да га не могу стрељајући за њим устрелити, измаче између њих, оде к планини, изађе

На том брду врата остави и оде мирно својим путем. РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО У неко доби заказа Бог пророку Језекилу; рече му овако: »Нађи

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији. Онај први није имао ни врата, него само ћепенак, а мајстор Мане је преко ћепенка ускакао ванредно вешто.

И он сад није имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда

А кад пролази махалом, сав женски свет, и жене и бабе, одају му чест: устају с прагова авлијских врата и остају тако стојећи — с мало погнутом главом и рукама под пасом, — све док он не прође!...

од пржене кафе, или по звуку од цврчања на тавици, било напослетку по папучама и нанулама поређаним испред неких врата, — што је за њу увек био најбољи и најнесумњивији знак и доказ да ту има друштва, и да ће бити кафе и јеглена.

— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!...

У собу си никога не пушта, а кад си искочи, а он си тури катанац на врата — ем кол’ки катанац! Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде!

Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав голем! — на врата?! Та си узнем оној сикирче, па и по катанци, па и по сандаци!

И она наваљује на мајку своју и моли је да јој уступе ту малу собицу, ћилер, у коју се улази на врата која су између два долапа, па се тако једва и распознају од долапских врата... У ту собицу се често и најрадије склања.

ту малу собицу, ћилер, у коју се улази на врата која су између два долапа, па се тако једва и распознају од долапских врата... У ту собицу се често и најрадије склања.

помоћником Пајицом, кад овај има свој „аузганг“, — само чујеш како лете, да се посатру, девојке на авлијска врата; понека се забатрга, па јој излети папуча или нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти

и виде како Мане и Калина пођоше и упутише се заједно, и чу како се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно поглêда, али га ипак одбија и моли га загушеним гласом: — Немој, Мане, две ти очи!... Остави ме!.

— А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан. — Што је? — пита је Мане. — Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!... — Де, море! — чуди се Мане.