Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Вода је дремала, лења и непомична, изнад плодне вратимљске земље. Сви су зебли од помисли да Морава таложи на дно поплављених предела шљунак, јалову стељу из које ништа више
да је тамо црква, у престоници Византијскога царства толико велика да у њену лађу могу по висини стати три црквице вратимљске кад би их неко поређао једну на другу.
Изазивао је вратимљске момке на надметање. Бацао је с најјачим од њих камена с рамена, тркао се с најбрзоногијим, прескакао јаз код
За тили час би својим чељустима самлео пола печеног јагњета и уз то искапио пуну тикву јаке вратимљске ракије и поред свега тога остајао на ногама, као какав храст који одолева свим олујама.
Наравно, ту би се истог часа створио Димитрије који би скупио око себе окачењаке, бадаваџије вратимљске, показивао би прстом на моје чудовиште, церекао се и збијао шале на мој рачун.
Живопис вратимљске цркве био је готов. Одмах да кажем: није ми се допадао. Волео сам Ћирјака и дивио сам му се као човеку, мада сам све
Кад је Јелена протерала ону дрољицу са Куле, па је ова неповратно ишчезла са живописцем, Грком, који је радио живопис вратимљске цркве, Кирча је готово скренуо с ума. Данима је без хране лутао шумом, потамнео од бола.
Та кужна магла лебди сада око црне вратимљске куле окружене девичанском белином, топли дах умируће звери што се леди на кристалним бридовима, задах ђубришта који
Кљусад су им хрома, заводе се као ошамућена. Смрт сама добауљала је подно Куле вратимљске, мучки главињајући за овом јадном поворком отежалих ногу, онесвеслој од бола и исцрпености.