Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила су јој, а худе је среће, Па се боји, вратит јој се неће.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и камен. НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде?
или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО...
В Хватајући што утећи неће Свȍм брзином и заносом слепим, Утећ’ ће нам што се вратит’ неће — Ја од тога стрепим. ВІ Ја сам, браћо, старовоља — Искре мога жара, Моје тежње, моја воља Остала је
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
му земље, Ил’ му се дугим зар ропством к слободи затупило чувство, Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит; Озбиљом стаде одвраћати сина и гомилу света: „Ми ли смо људи под седима власима? Камо нам разум?
Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Даље, подсмеху моје старости! Даље! Ил’ ево кажи гласом покајним Да ћеш се стидет срамне издаје И вратит себе своме оташтву... БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Нешто слично рекла је и у источној Херцеговини: »Бер̓те мене, не чупајте жила, Ја ћу вратит од мртва жива!« и тамо се цени »као универзални лек« (ГЗМ, н. с., 23, 1968, 61). Упор.
Ћипико, Иво - Пауци
Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећа да ће бити син.
Но сунце почело да угријава. — Још ћу ову обрати, па ћу ћа... А и вама боље је вратит' се; док дођете кући, биће подне. — Ти хоћеш да ме отправиш одавле! — на по у шали рече младић и погледа је.