Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...
Кад су се и они пустили, побратим, дође мени, пребаци своју руку преко мога рамена, рука му је дрктала, а беше врела као жива ватра. „Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Били су заранци кад Станко с дружином стиже у Парашницу. Од воде је пиркао свеж поветарац, те им хладио врела чела и сушио зној. — Уја! — рече Станко. Хајдуци стадоше. Он им рече те одрешише торбе. — Овде ћемо становати.
И диже га на руке као детенце какво, па га понесе шанцу... Ни сам не знаде како, али осети како му се два врела млаза слевају низ образе... — Заплакао се љути рис за својим другом... Турци се беху сасвим повукли...
Небо се облачило и облаци скољаваху са свију страна... Ваздушна струја, пуна свежине, разгаљиваше врела тела ратничка... У сами сунчев смирај рупи човек у Турском оделу. — Дева!... Дева!... — повикаше са свију страна.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПУТ Да пођем уз реку, све до врела, Да знам и извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће. Падне ли звезда с немим мраком, И оде
Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река. Да најзад с чистог захватим врела! Да спојим извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће.
СУНЧАНЕ ПЕСМЕ ПОЉЕ Јечмена жута поља зрела, Речни се плићак зрачи; Купина сја сунчана, врела, Ту змија кошуљу свлачи.
Најзад се очас негде зачу Први славуј и прва жаба. СУНЦЕ На житу пламти јара врела, Јули ће све да затре; Дитирамб сунцу пева пчела — Све речи од саме ватре.
ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.
Сто очију својих моја душа смела Отвара пред неком земљом недогледном; Никад не захвати двапут с истог врела, И два сна никада на узглављу једном.
Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне.
Мру у једној речи што се није рекла, А у којој беше сто врела живота... Тако јата звезда што су простор секла, Мру у капи росе на листићу плота. Од љубави наших веће су тишине...
Увек незаситно, моје срце хоће И задњу кап чаше још неиспијене... Два су кобна врела човекове злоће: Љубав спрам божанства и љубав спрам жене.
Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.
ИИ И сва твојим гласом прозборише врела; Море узе сјајну гипкост твоје пути; Твој покрет сва поља валовна и зрела; И твој глас сва гнезда која ће се чути.
Њене су косе падале по сочној трави, и њен је слух био опијен ритмом воде из врела, који је био пун пожуде. Она гледаше Адама, са чијих је широких кошчаних груди и мишица бризгао врео и крупан зној.
Африка
Почињем да волим овај брод, црвених димњака, који тако упорно и бешумно плови по непомичној пучини. Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја.
Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери. Трпезарија хотела се лагано пуни белцима бело одевеним који се скупљају да дочекају велики пра
До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче
Црњански, Милош - Сеобе 2
била бледа и нема, а гледала га тужно, као на самрти, а Божичка је у љубавном загрљају била жива, снажна, као да игра, врела, луда, толико, да би каткад, од уживања, гласно, крикнула.
Ана јој онда рече да се не разумеју. Њена је љубав била, каже, као ватра, светла, врела. Сад је као поливена. Као мокра слама. Дим, без пламена.
Та земља, кроз коју је пролазио, путујући у пратњи Костјурина, била је, на почетку јесени, врела и запарна. Личила је на Бачку, али је за њега била ипак тужан доживљај.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то? Потребно нам је само да направимо руксак, нешто као шатор,
Рука којом ме је додирнула била је сува и врела. - Опрости, мама! Опрости! - рекао сам. Ти знаш да не могу да дођем. Ниједан мушкарац не би могао!
То намирисано ђубре! - шапутао сам самоме себи, али то ништа није могло да измени. Глава ми је била празна и врела као да је неко запалио бенгалску ватру у њој.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Београдски град и шарени, турски трг, коњи што се у води даве, велика и плава његова кућа, блато и мреже, лађе и врела, окречена пећ, ковитлаху се више пута око његове главе, али су сваки пут нестајали у потпуној тишини топле избе и у
му омогућује да је види скоро цело време док је на служби, а особито ноћу и ујутру, када је пролазила крај њега, још врела од сна и снажна од жуди, коју је налазила неочекивано у својим сновима.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Њихова места окупљања су гумно, бунари, врела, а скупљају се и око каквог ораха.¹⁴² Вештице су зле нарави, нападају људе и сисају им крв.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Да ли је то био Синан? БЛАГОСЛОВЕНО ВРЕМЕ ДОСАДЕ Врела улица. Мртве, спарушене муве леже у августовској прашини избледелих излога, Бел Ами и Пуфко убијају време.
Ах, та поподнева, та врела поподнева… ПОРАЗ Ниси леп, ал' си драг, Бел Ами… (Стари шлагер) Стајали су са рукама у џеповима и разговарали,
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
1843, 1. дек. ПУТУ КРАЈ „Ја обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна
“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.
стиже, одма силно плану, Па травицу зелену преплану, Клону дрво, клонуше цветићи, Из облака попадаше тићи, А из врела ударила пара, Така, брате, уједанпут јара, Али чуда, ни жеже ни пали!
Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само, стазо, сада, Само
Да ли има што на свету слађе Нег са пушком одат по планине, Па уморан сести у залађе, У залађе крај каквога врела, Ту отрти тешки зној са чела, Латити се беле погачице, Присмочити каке печенице, Повратити срце гладно, трудно,
мио, Други само пуче па с' отвори, А водица иза њ зажубори, Па потече бистра и весела, Нигда така ја не виде врела, Куд потече, замириса цвеће, Ниче цвеће свуд ми по обали, Србадијо, нуто дивне среће! Амо брже потеци, навали!
дивно замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред, браћо, ето вам шенице, На пут вама дивне брашненице, Ето врела, ето воде дивне, Да уморно срдашце вам живне, Чујте славље, чујте песме оне, Кад ви срце у недрима тоне, Да вам
“ Па је пушку малу потргнуо, Удрио ме амо под пазуо, Врела крвца из ране покуља, Ја у седлу мало се заљуља, Шћах из боја окренут коњица, Ал' не даде силна потурица.
иди стадо, Као пре те немам више радо, Немам гласе танке вруле јасне, Клепетуше немам радо гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано цватење, Нити оћу с вуком бити боје — Ово, брате млађи, нек је твоје.
Ево тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је попашно, А душа му и ноћу и дању Сваку празну разбити лубању.
Малене тице превесели звек, У лиснатоме што се гају крије, Немирна врела жуборећи тек, По шљунцима шареним што се вије, Малене челе зукајући јек, Из цвећа штоно меда сласти пије, — Све то
И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали смо како умилно броде По валови кристаловитог врела На сувом листу што је зима снела. 19.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Све се праштаху и плакаху заједно с њом. Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач.
Одједном плашљиво, тихо, окрећући се и за зирући од свачега, дође ти њихајући се. Пружи ми руку а она ти беше врела и сва ознојена. — Ево ме — шану плашљиво и врело. — Ти, ти, ти?.. — Па се загрцну, паде и бризну у плач. — Стано?!
ли кад те тргне из сна мој пољубац, ти се пробудиш, брзо се сетиш да сам то ја, и онда сва угрејана, у полу дремежу, врела и миришљава, ти — кад те пољубим, задржиш мој пољубац. — Ти си...
Једва дишући, сва зажарена, врела, прскаше она другарице, које бежаху испред ње смејући се и кикоћући. Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође
Одупро сам се о њу. А она сва врела, ознојена. И ја сам ознојен од ње. Како сам је десном руком обгрлио око врата, прсти моје руке допираху чак до њених
Једном руком води дете, које, исплакано и умирено, сада весело поиграва око ње, а она још сва врела. Уплакано јој лице зажарило се, букнуло, а и цела јој снага као набрекла. Хаљине јој тесне.
Ушла је у собу. Било јој је хладно. Само су јој се слепоочњаче знојиле, а на усницама избила роса од њена врела даха. Једнако јој је било тесно, неугодно, тешко. Осећала се као да је са свију страна нешто опкољава, стешњава.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене. СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'!
краја празне петељке: Та још ни репа ниси расплела од умиљаја цар-нападачу, траг му је још на скрхану мачу луба ти врела: А већ се старе машаш слободе, јабуку тражиш у божју врту, сујетом славе твоје надрту, евински роде! Ал' нема раја!
Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког мрела рода песама. Зар што му не даш, плеткушо стара, да срца свога узоре свеже слободном
Па тај под отим златним резама да буде сведок животног врела, скамењен ропац јуначког мрела рода песама? Никада! — Никад ласкавим вигом нећеш домамит војана страсти, да другар
„Хоћеш да ти кажем право? У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ће дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: —
Кад дође до онога врела сјаше с коња да се напије воде, па утом му се гицне да се у овој води окупа, јер бијаше баш вруће.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) Обиле паше - грозди се стока. Нема животу границе, рока. Чувар од врта, лика ми одлив, с четири реке, истога врела, шуми божанствен, светли незлобив свештено радан слави ми дела. Зрнима грожђа небо се кити.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Невоља нас иста здружи, хајде са мном, корак пружи.“ Иду преко свијета бијела, дођоше до једног врела, кад крај воде чудан гост неку стару глође кост. „Побратиме зубати, одакле нам идеш ти?
ГВОЗДЕНИ САВЕЗ Муња над Јапром облаке шиба, ватрене рибе блесак, камџија врела небом се сплела, сад ће се чути тресак. Шапуће ветар, грома се боји, врбама старим листове броји.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Двапут јачи, челичнији но малочас, а онда стаде и повуче се у полумрак. — Да ли је сасвим врела? — Сигурно! — Жене измењаше речи. И онда друга, повлачећи се, поче да притвара врата. — Хоће ли скоро?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом
Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!... Овамо је живот, где кључа и кипи врела крв... Овамо, да се живи !... да се живи !... После неколико недела цело је село знало за односе Љубичине и Влајкове..
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули.
Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја. И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и
Нежна као бела ружа, чиста као роса, да дотрчи задихана, врела, боса, сузна због зоре јесење, благе, нечујне. Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба, викнула и заплакала, ко кад
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
ил' каква врела уста са гаравим наусницама, заврљају у помрчини и сукобе се са каквим једрим и пуначким образом, шта ми је то!...
и за љубав и за живот, али се тај врели пламен угаси, и на том месту, где су буктале огњене страсти, остала је шака врела пепела, којим се титра животни поветарац, те каткад распири неку неутуљену жишчицу и ја мислим: ето ватре, живота,
Заспало је... Врела суза мајчина паде му на румене обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд, невин сан....
Ветар јурну у собу и дохвати болесниково увело лице, покрете му влажне власи и пирну преко врела чела, по коме се поређале грашке зноја... Болесник се стресе од изненадне хладноће и превуче сухом руком преко чела.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А још малопре је гонг ломио пространства, Дрхтала је ноћ, врела, афричка, права... Онда је дошао месец, однекуд — из иностранства Да види чувеног поглавицу док спава. Хрче ли?
Изиђе у снег, онако врела, Оде, пепео да истресе, шта ли? И загледа се у небеса бела Као да за нечим изгубљеним жали.
Чудеса из часа у час она ради: Букне ли — тад се сва дрма и хукће. Онда, врела, оде на снег, да се хлади. Пепео истресе, Потом, Иза куће.
Једна је пчела на шљунак села, И поскочила, као врела. Јер пре ње на тај исти шљунак Био је присео сунчев зрак. Две бубе, на врху травне ћубе, Једна другу у лице љубе,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Да, песма моја биће моћна тада. Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.
Отмена, свежа, поносна и врела. О, како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене Кад их из тешког, глупог санка прене Свемоћна песма што
И ја сам господар твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.
драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...
мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела — Ми бисмо можда дуго срећни били!
Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека!
Воде брзо! Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена.
Не зна које је већ доба, тек осећала би себе како је сва врела. Из уста почео би да је пали дах. Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и
Зато је њих Софка са осмехом гледала одозго, како им лица, од пића и од раздраганости, дошла румена, врела, и то од оног тамног женског руменила; како им се очешљане косе све више развијају и у нереду, витицама, падају око
И да би је боље у очи гледао, и што јасније из њих видео да ли ће му истину казати, ухвати је за раме. Рука му врела утону у њено меко и обло раме. И гушећи се поче да је моли: — Кажи, кажи...
Није могла више да двори, нуди. Од умора једва је очи држала отворене. Била је сва врела. А од страха, језе, чисто је као неко лудило подузимало.
улепљеном и разастртом косом око слепоочница и врата, са кошуљом, која јој је била толико разгрнута да су јој бљештала врела прса, ишла би по дворишту.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Драганама кажи: „Пошли су где грца Наше робље и где ветар мржње веје; Где ће танад врела раздирати срца; Где ће урлик смрти хорити се само, Страшни помор нове гробове да сеје“.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Кад се почеше искрцавати, чим они ногом крочи на земљу, учиње му се да је врела, да му табани изгорјеше, те одмах наже да бјежи уз неке стране, по узаном и кршевитом неком путићу.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше | виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити:
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
»Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
где мрморе исте приче чађави лонци пуни јагњеће чорбе и где у бакрачу обешеном о таванску греду изгубљено певуши врела вода? „Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.
У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и опуштена, прострла по њему. И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.
„Гледај ме.“ После је све било меко и мокро. И мрак. Никад тако није било. Никола снегом напуни врела безуба уста да загаси жеђ. Огњиште у грудима. Усијани оџак душника. Ње више нема у кући да га понуди ракијом.
Помрчина је била знојава и врела а једњак сув и чађав од жеђи. „Доведите ми попа да се исповедим. То ми по закону следује!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Дечак се од страха окамени. Свуда око њих титрала је врела небеска плавет. Где ту да нађеш извор? Да нађеш реку? — Дај воде! — исколачи Троглавац очи велике као бундеве.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.
и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела. Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје!
Да, песма моја биће моћна тада, Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.
Отмена, свежа, поносна и врела. О, како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене Кад их из тешког, глупог санка прене Свемоћна песма што
мисли и наде и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела И ми би можда дуго срећни били!
Одјекују стране. Златно, к'о класје златно када доздре, Продире сунце, навјешћује дане Љиљана скорих. Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе голе гране. Ово су часи великијех дјела Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села.
И к'о да чујем, како са свих страна Хорови звоне, и к'о суза врела Свјетлост чудесна полако се слива, Под продртијем крововима села.
Св. Стефановић ЦXЛИИ МЕНАДА Са дивљим, бледим ружама у коси Дугој и прашној, врела, полунага, Вришти и игра; крши јој се снага, И уски сандал клизи с ногу боси'.
Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири!
В. Рајић ЦЛXВИИИ ОТАЏБИНИ Крв рођена ме свег сажиже врела; У сузама се покајничким купам; Са светим страхом, погружена чела, Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Он јој не даде да говори даље и нежно затвори шаком њена врела уста: — Убијаш ме тако... — Ти, ти, ти, — шапутала је она кроз уздрхтале прсте — да знаш како те волим и како ми је
пејзаже историјски знамените, који су и доцније, у целом току мога живота испуњеног свачим, остали једно од најживљих врела узбудљиве љубави за рођеном грудом.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кад сам у врела љетна поподнева, враћајући се с купања, пролазио кривудавим каменим уличицама рибарског предграђа да избјегнем сунчану
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду... Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави.
Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. — Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети.
До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. Ђурица стаде да се свлачи. Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Дивови понесу биволеће коже, а старац скопак. Дивови наточе сваки по мјешину воде, а старац поче копати око врела. Зачуде се дивови па га упитају шта то хоће.
Брат та послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: —
Ћипико, Иво - Приповетке
је написао није службени запи сник бирократскога облика, већ врућа молба потекла из сродне душе, као отицај из живога врела. У њој влада главна мисао: „Што би од браће било кад би их предали турским властима да им суде?
Не љубе се нити здраве; као да се боје да тиме у овоме недостојноме мјесту оскврне своја врела осјећања. Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво?
Цвијета слуша гласове страсне омладине што се мијешају са шумом борова изнад врела и лаким отицајем воде, над којом стрши мрки град и пуста голет.
Он, нашавши се код ње, осјети се лакшим: не мори га сумња ни оно неодређено... Би му као да је жедан дошао код врела и жеђу угасио. И осјети се чист од блуднога гријеха.
Марко се у путу заустави код врела живе воде, па каза за њ Божици. Она га није опазила јер је врелашце закриљено големим каменом, у хладу поврх поља.
И жене се повратише из цркве. Марко седе са њима поред врела; одмара се и чека да почне велика миса, јер тек после службе настаје весеље...
Марко са женама уграби место испод врела, у прошарици; ни бриге га што сунце пече. Наручио печене овновине с ражња и скленицу вина — вина што кад га окуси,
Али се Марко зажели песме, као и цуре и вина, па поведе жене подаље од врела, у окрајак дубраве, на чистину, на сунце. Купи још скленицу вина и, загрливши Божицу, заојка у сав глас.
Звона наједном заславише у знак да поподневна литија креће из цркве. Махом по дубрави, око врела и по заклоницама, застрше столове; насмејана, раздрагана лица уозбиљише се и весеља привидно сместа нестаде;
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Овако из унутарњега, доживљајног врела поцрпене слике Црњански „оплемењује” песничким и симболичким валерима већ тиме што их укључује у своју ритмички
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Старац узе каву. Али посудину не прихвати за дршку, него је обави својим дугачким снажним прстима, не марећи што је врела. И сркну као аждаја.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ја гледах са пласта. Познавô сам Лаку — Њега ј’ љубав врела По ноћи и мраку Овамо донела Из другога села. Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђô
Ено се Срби штују, Или се барем трпе Сви који снагу своју Из једног врела црпе. Ено га, ено, ено, — Није ли то поштено! Ено га, ено, ено, Није л’ благословено!
Петровић, Растко - АФРИКА
Почињем да волим овај брод, црвених димњака, који тако упорно и бешумно плови по непомичној пучини. Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја.
Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери. Трпезарија хотела се лагано пуни белцима бело одевеним који се скупљају да дочекају велики пра
До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Полако, овуда не можеш више хитати: земљиште је све изривено од граната; гараве рупе, где је врела граната испразнила своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо.
И ја читам своју песму, Одисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам са пепела. Ох, зар тако, љубав света И по смрти јоште траје!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Прешли смо мост, и шофер заустави. Од силне топлоте једва је на хладњаку одвртео завртањ. Врела вода покуља. Посматрајући га како сипа воду у хладњак мотора, имали смо утисак као да и нас неко расхлађује.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
бесмртне ироје Ту пева к’о шева и разгони жал; Нит’ нужда ти јечи Чрез туђе да речи Изражаваш жар, Кад сопственог врела Јест сладост ти зрела К’о качество духа и природе дар.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Давид: Млого сам ја, господини моји, свијета прошô, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио. 'Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: Пођеш ли доље кроз Лијевче, испод
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Вртом игра пламен, дршћу стабла гола. А просуто вино из стотине суда Кључа, ври кô врела, расточена смола. Цар дохватив Псалме трипут у њих пљуну И баци их у дно оргијскога стола.
Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића, И набрана уста још једном би хтела Да окусе младост разблудних младића, Да им срчу
Као урма што се вечито зелени, Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока. Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим.
је један бокор свенут Пун вреле боје младалачки јасне, Охол кô лепе краљице из басне, Расувши мирис уздисања врела. Искушења је зацарио тренут, Плавио ме је дах лепоте страсне, Љубави једне крваве, а касне.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
По коси ројем ти пале звезде, ил’ зраку сунца у витице оплела. Врелини овој бризгај о бризгај, врела. То иза сна, знам, златан прах остане по њој. И у пољупцу презреле брескве сласт. Зри љубав. Подне.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
После ручка већ она летња, сува жега. Све обамире. Калдрма бела, врела. У дућану, иза магазе хладовина. А никога по чаршији, ћепенцима.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, 373; СЕЗ, 14, 67. При том ваља нагласити да сва »Видова врела« лече, на Видовдан или иначе, од очију, цф. нпр. СЕЗ, 41, 1927, № 185; Милићевић, Кнежевина Србија, 133).
К. је лек од дечје болести буба (»кад дете често чеше ноге, кад су му хладне уши, а глава врела«): три пута по девет зрна к. стуца се и детету саспе у нос (СЕЗ, 14, 128). КУКУРЕК Ніеѕwурз (хеллеборуѕ одоруѕ).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та... Врела прашина лети са равна и глатка друма, Нада мном сунце сја.
Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела, А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела И на долини страшној где пропаст грозна их стиже, Град многољудни сада,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање? Није била толико врела, колико некако чудна. Да ниси у њу какве мирисе, траве метала? СТАНА (тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ Осећам да се буди оно што тако давно зачма У крви нашој, мајко, у
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Дан већ? (Уплашено.) Нећу ја дан! Њу, уста њена хоћу!... Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана! Клекла, ручицама ми стисла образе, да ми уста одскоче, а своја уста упила у моја... ах!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. НА ПО ПУТА Остале су за мном баште јоргована, Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана.
Онамо има ружа завичајних, Што нису свеле од студена иња, И врела живих и путања сјајних, Гдје душа љута још руди и тиња.
У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче.
Убоги друже дубрава и врела, Ти што те драче убодима грде, Пружи ми руку да жуљеве тврде Ижљубим на њој кô знак часних дјела.
И тамо у врту радости и поја, Где су сунцу врела, Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја, Питати за дела. А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И
Одјекују стране. Златно, кô класје златно када доздре, Избија сунце, навјешћује дане Љиљана скорих. Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе голе гране.
И кô да чујем: како са свих страна Хорови звоне, и кô суза врела Свјетлост чудесна полако се слива По продртијем крововима села.
И док се сврх села Плава, танка пара у прамењу купи. Она ми се пригну па, сјајна и врела, Пољуби ме. И њен пољубац се упи У сан мој, од златних нита што се плео.
Низ голу стрмен пљуште хитра врела, Кô да би крупне рубине, што горе, По долинама разасути хтјела. Тамо, у страни, под пламењем зоре, Виде се чељад,
Радосне и миле, Плодове жетве, слатку храну села, У стоге слажу. Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно; свето све
сјај, И гледају се гледом Благим и чедним кô рај; Где зборе стабла цела Кô хор где пева лес, И жубор чује се врела Кô свирка уз лаки плес; И песме љубавне звоне Што још их не чу слух твој, Па ти сва душа тоне У чежњи сладосној.
О, да ја доћ могу тамо Па с врела радости пит, И лишен свих патњâ само Слободан, блажен бит. Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица; Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше, а Халил пао је под Бањалуком у чети крајишника што су се, оцрњени пред султаном,
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Коме благо, коме је блато! Ка свиње из бистре воде пак у смрдљиво блато. Потоци из врела им једнако теку, ако и нитко не би воде из њих црпао, или се ко напио... Што је опоро оно се с клинови цепа.