Јакшић, Ђура - ПРОЗА
да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
По неком времену саставимо скупштину неки̓ други̓ послова ради, молимо се Богу у Врелу код цркве, народа много. Изнесем ја оно велико евангелије пред цркву, и целивају људи.
И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у јендеку до мрака, нити једу нити пију. Турци су доносили врелу воду те на њи̓ просипали; доносили кошнице, међу њи̓ бацали, да и̓ пчеле кољу.
Његова је старина и фамилија у нашему селу Врелу, но он је седио код нас у Бранковини, и почео писати устројеније Совета, каков Совет треба да буде у нашим ондашњим
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Па стаде ходати тамо-амо... Ветрић му је хладио врелу главу... Али нека нелагодност притисла му тело, грло му се сушило...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Сад опет куцам на тим вратима Са којих пођох; опет вапијем, Клица живота неповратима, На првом врелу да се напијем!
Та љубав што умре у напону врелу, Мач скрхан на самим врховима тврђа, Има победничку гордост на свом челу: Јер умре у сјају пре него зарђа, Она
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
се никад није могао сетити ни једне од оних првих речи што их је тада изговорио бунцајући и обливајући сузама танку и врелу руку коју је љубио. А она му је рекла: — Добро је што си дошао, ...тако је добро што си дошао.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
млеко и јели кромпире печене у врелом пепелу испод црепуље, пребацивали их из руке у руку, са длана на длан и дували у врелу пару, која се дизала из располућеног плода земље и ватре на чијој су се кори цаклили кристали спечене соли.
Милићевић, Вук - Беспуће
не миче с погледом који више ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
купа јада и чемера Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу крвцу пије, Крвцу пије, живо срце једе, Веће спава сладак, сладак санак, Ох каки ће бити му осванак!
7. „О, драга душо, узми цветак њежни, Он њежан јесте као што си ти: На врелу ди се диже предел брежни, Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни, снеж(н)и, Ди први пут ја сладе
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију. Отпоче се чешати. Остале жене узеше га грдити.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Док ти се онај јунак сјети да је заборавио ћемер, па трчи брже боље натраг. Кад дође врелу застане просјака, назове му бога и запита га кад је стигао на извор. — Ја има чејрек сахата, ја и нема!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А сунце врелу поплаву просу, врбама суши зелену косу. Изиђе Жућа, на сунце шкиљи, смешка се сваком зрачку, па онда вели: „Питам
Завичај њен је пешчано море где вихор праши и сунце пржи. Камиле-лађе одувек броде кроз пустош врелу, морем без воде.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он је узе за руку, па обема својим рукама стеже ту мекану, врелу ручицу. — Ја бих све за вас... настави он у још већем узбуђењу и дрхтавици, — само да ви нисте онаки...
гомилају мисли за мислима, све црње и страшније, а она се претура у живом пламену, који јој обузео тело, стеже рукама врелу главу, а мисли се само роје, роје... Да се све то угуши, заборави, па да се живи кô и досад!...
ја сам ваш... Јест, ваш... ваш!... И Гојко одједном, не поимајући шта ради, дохвати нену меку врелу руку и повуче је за собом, идући и гледајући сумануто. — Хајдемо... хајдемо у нашу школу... Тамо ћу све казати...
Па после... море биће свега, само ти реци да хоћеш... је ли ?... Гојко се хвата за врелу главу; нешто му много у темену кљуца, и све више га заноси... То не мари, пријатно је, само да није овога кљуцања...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И Софка једним погледом испод очију одмери све. И пошто своју доњу влажну и врелу усну стисну, да јој се горња као и образи уздигоше, надмеше, поведе коло. Али како! Знала је да је нога неће преварити.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Заповидајте! — једва рече она и пође натраг. — Фала! — једва изговори он. Испи врелу кафу, остави бановац, па, као да га ко тјера, одвеза коња, узјаха и одлетје.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа.
Клати се. — Узми. Број! Да више никад не дођем? Вукашин устукну корак, срете Ђорђеве очи. Никад! Гута врелу пљувачку, а кеса, бачена, паде пред његове ноге. Он је прескочи и остави за леђима. — Рекао сам ти да нећу да бројим.
и трзала се од његовог додира, а он се дуго мучио и гушио у брзом, врелом дисању, да се не окрене њој и не загрли је, врелу и снажну.
Ђорђе отвори очи. Почађавела кафана гњура се у врелу маглу уморног пијанства, боли га у стомаку, стеже једњак, и њише му се у глави, глава се њише од таванице до пода,
молила, шапуће слушајући његово бунцање и Толину звоњаву који се сливају у велико тополово корито у које је сипала врелу воду. ...Топла пара пељала јој лице.
Од слатког стида, жели га, мора, и кукурузи, и дрвеће, нек све буде у њој, нека је цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као поле, као цела земља под сунцем...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Хајд'мо - ја рекох - „Тимоковом врелу! Ено окомка крај обале ове! Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше. Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па
Ћипико, Иво - Приповетке
Све своје собом носи: и осјећаје, и мисли, и жеље! А увече, гоњена навиком, пошљедњи пут пође да заграби воде на врелу пред градским вратима.
И пође ка врелу. Познаваше већ давно ту живу воду, заклоњену међу дрветима, што му је толико пута самцу жеђ загасила и чији је жамор,
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не повреди, своју врелу руку на њих и мислила о себи, мајци, оцу, деди.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ал’ ко у поље неће да трави име разбира, Ко л’ на асталу памет дома не оставља млад, Нек не иде у Пратер да врелу душу расхлади, Јербо ће тамо на труд искра да падне нова.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ Да га у тебе жена замоли? То, кнеже, боли!... МИЋИЋ: Кô да раздиреш Прсију наших врелу утробу. КНЕЗ ЂУРЂЕ: А што је невера? ШУЛОВИЋ: Зар он? ЈЕЛИСАВЕТА: Што је издајник?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из које сам изашао на врелу песковиту обалу. Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде.
Натерао је сиротог Макарије да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу, и то је овај послушно као мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
проклет! Проклет! Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу, Не кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1918. НА ПРИПЕЦИ Скуњено и жедно ћути стабло свако; Испуцала земља, сухи јечам стрши. Врелу јару сипљу и поља и крши, и нигдје ниједан лист да би се макô.
стабло срча, Бришући знојно лице што се плами, Под јабланове до ријеке стрча — Прилегну земљи и на душак сами Жеђ врелу смири; док сјајно, кô срма, Трепери јутро и све жедне мами.