Употреба речи вримена у књижевним делима


Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом! — рече Бобан, који искочи насусрет и скиде капу. — Реко ли ја да ће они доћи с образом, а? Видите ли!

(Ову ријеч бјеше научио у манастиру.) Дајте ми вримена да се покајем, да постанем добар дијак!... А ако ли вра дозна све, пак ме истира, утопићу се, а кући нећу, вируј ми,

— Ма, убија и’ бог, како су имали вримена да се играју! — чуди се он. — По свој прилици ушли још с вечера. И није и’ било мало.

— Али ја нисам никада млого пија. — Ниси пија, али млого се раниш и млого лежиш! А сам кажеш да те од никога вримена штипље за палце од ногу. То може бити подагра, кâ покојном фра-Фелицијану. — О, боже сачувај и блажена Дивице!...

Нема много вримена да је напрасно, неспреман, умра један редовник, па, посланик, није имâ мира у гребу, него се јављâ, час једноме, час

— Зло је, ћаћа! Није се догодило ништа што би очима мога видити, али је зло велико. Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува!

Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена! Али, јопет, надам се у бога и светога Врану да ћеш с врименом бити милостивијега срца прима својима...

Још ће пука доћи! — Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска.

— Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу.

— Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена? — Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже.

А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе. Кад прождереш зрно, послин николико вримена ћутиш се ласан кâ перо!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— А ти опипај прија него што покосиш. — Е, кад би ја био ђутураш, онда би имô на то вримена, ал̓ је мени издато на дан колико откоса имам повалити, и мени је свеједно каки су, само нек су, и то је, брате,

Ћипико, Иво - Пауци

— Који је узрок да си прво вримена доша? —Боље за вас, — рече млађи брат, носећи кухано месо — мање ћете с'арчит'! . — Тако је!

Нима ни недиљу дан' да сам ти их да... — Свући ћу, кад хоћете... Ма знам ја што је'... Да су липа вримена, не би ви мене гонили! — рече сасма мирно. — Не зановетај. Свуци, па 'ајде! — Не бојте се, оставићу их!

Дјевојка се маче прама кући. — Нећу те појести! — поче Иво. — Знам, — одговори девојка. Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива. — Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њена гласа.

— Браво! Дакако! Не бацам ја новац тако! Његов дуг прећи ће наме, а ја ћу се укњижити. Дакако. — То ће још проћи вримена, а ја не могу чекати... — Молим, кад сте досада чекали, можете и још. —Бићете плаћени...

—Него, свитујте ме! — Видићемо други пут, — наједном, узбуђен, пресјече Иво, угледавши Кату поврх пута. — Нимам сада вримена! Збогом! . Па, не сачекавши других Пилатових ријечи, остави га и пожури прико поља да стигне Кату.

Заклонише се међу вазда зелене чесмине. — Гледајмо се мало, а нимамо пуно вримена! Која је ура? Иво извади сат и рече: — Близу је десет! — Дакле још три. Вапор одлази на једну уру.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности