Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јуре ка шанцу као бесни. Вришти хат да се небеса проламају. — Пази!... — заповеди Чупић. Тобџија опет принесе витиљ. — Пали!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
дим се сави. Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи. Ми више не видјесмо попа. Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Она, међутим, настави да се дере и вришти. Ко зна шта би било, да Сеп није дотрчао и зграбио Резу и понео је, низ доксат, као што се пијани избацују, или као
Текла каже, па ето, ако хоће да је удаду, Исакович је добродошао. Његова жена, госпожа Евдокија, међутим, вришти – ко зна зашто – при самом помену да капетана, за зета, узму.
А његова супруга, при самом помену да је њена ћер намењена, од Бога, капетану, вришти до неба. Поред света човека, који је прешао шездесету, и света како га човек замишља, кад још није узео ни четрдесету,
Једва су је одатле плачући извукли. Није престајала да вришти. Оно, што је било најчудније, у тој, доцнијој, причи, у Росији, све је виде, тако, како је причао, да је у Токају
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Ти? До ђавола, од када ти верујеш у Бога? - У нешто бих и ја морао да верујем, замисли! - У реду! У реду! Не вришти! Ако мораш да верујеш, веруј бар у нешто што постоји!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Љиљанина мама га, као и обично, не примећује док на њену главу ставља коцкасти шеширић. — Нећу капу, нећу капу! — вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш? —Такси, срце... — исправља је нежно мајка. —Шта је то такси?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Збогом!“... Они се расташе... Ту времена више не бијаше, Већ Милета латио се зека, Одмила је коњиц ван себека, Вришти, игра, бије ногом лаком — Ал' де не би под таквим јунаком? Та откако коњ носи јунака, Баш ниједан не понео така.
о тле чалма, перчин, чело, Задркта се и клону му тело, Па трупина низ коња се вије, Звекнуше му празне бакрачлије. Вришти коњиц, жали господара, Господара, пријатеља стара; Али Србин свак' весео певне, Када таки под мачем му зевне:
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог Илије.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Једе му срце, плућу и кости, „ох, боже!” вришти, „опрости, опрости!” Предише, кука бесомучниче, срља на врата, грми и виче, са свију страна калуђери лете: „Шта ти је,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ па због тога био критикован и одузете му точкице почне из чиста мира да вришти и чупа оно мало косе што му је преостало (а имао је још за једно три до четири прања!
Заједно с њим, кујну испуњава и облак винских мушица. —Дуни ми у лице! — вришти маман. —Зар човек чак ни недељом не може да попије чашицу вина ако сретне другара из детињства? — одговара он.
—Шта је с оном проклетом кафом? — виче из свог бункера. — Може ли камилица? — вришти маман из кухиње. Нестало и кафе!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
мртви, мртви. Ох... рину разорна у гомилу... Ала падају... Они беже, а митраљез цичи, као да вришти, и од њега се склањају, па се непријатељски војници збијају у кукурузиште, да се заклоне од наших погледа.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Па онда мазнем преко носа: фик ! а нос у траву... Он вришти, кука... Стој, господине Перо, да знаш како је бешчастити учитељске породице!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Отићи ћу у ђул башту, Отченућу струк босиљка, Шибнућу га по образу: “Устај, драги, не устао. Коњиц вришти, да се јаши, Соко пишти, да се носи, Љуба плаче, да се љуби!“ 130.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Пуне оканице и главе. Тутњи земља, небо се пролама око ћир-Ђорђеве механе; све вришти и кикоће се. А Мића »Официр« (е, баш је несретник!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
не стрељај, не боли; већ иди у гору талелејску, где петао не пева, где овце не блеје, где магаре не риче, где коњ не вришти, где свирке не свирају, где девојке не певају, где коло не игра. Удри јелена у рог а кошуту у стопу. Устук, издат!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ноћ му згазила зенице, ветар вришти под стрехама, па скаче на јасенове што и постоје да би показивали људима где је била пуста кућа Ђорђа Катића.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Св. Стефановић ЦXЛИИ МЕНАДА Са дивљим, бледим ружама у коси Дугој и прашној, врела, полунага, Вришти и игра; крши јој се снага, И уски сандал клизи с ногу боси'.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Пљачкали, је л'? Пљачкаши, је л'? И дивизијар бесан скаче, вришти, докле чопор урла — Ох, ја... валах... аскер... пљачка... ска... хала... А дивизијар умирује, обећава, пишти: — Шта?
“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче, цепајући мало срце; и све тако, задуго, задуго, док сасвим не малакше и заспи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
али сада потрча поред стола, удари десно на неку децу која повикаше, у великом луку дође на старо место, поче да вришти и удара ногом о земљу. — Не могу „Ружу“ да умирим, господине капетане.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
па добро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу, а штуц и острагушу пребаци' преко себе, па се врго' ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном кô царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи' прште варнице кô
Ободо' коња, па подврисну': — Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне! Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге, а испод њег' сијевају варнице кô небесне свјетлице.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини. Шкрипе трошне кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пламен их брзо захвати, густ дим се усковитла до облака, фукара поче да вришти од радости. Трубе од папироса гораху као сува слама, али се листови од пергамента показаше отпорнијим.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти. Како су за госпа Нолом сва врата остала отворена, неко од млађих најзад чу, или осети несрећу, и разбуди се сва кућа.
Стоји пред њим као змај, и онај паметни Павле не уме да мисли ни да бекне. — Чујте свете! — вришти поштарка, млада лепа девојка, којој се Павле много допада. — Чујте свете, чујте!
Из цркве, иако јој је била сасвим близу, кући жури полутрчећи. Стара Гркиња је причала да код куће гуче, вришти, плаче од среће и радости. „И сваки дан је све лепша” — довршавала би Гркиња — „видите ваљда и сами.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
је она врло просто, и то сљедујућим начином аргументирала: онај који се поплаши, мора једанпут к себи доћи; онај који вришти, мора и ућутати; а онај који бега, може бити уваћен.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Он је на некакав начин препарирао списак наше генерације па је изоставио себе. – Јесте, јесте! – вришти Илија Вукићевић и млатара кроз ваздух дугим рукама.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је било ноћи у поноћи, ал' завришта Дамјанов зеленко, пита мајка Дамјанове љубе: „Снао моја, љубо Дамјанова, што нам вришти Дамјанов зеленко? Ал' је гладан шенице бјелице, али жедан воде са Звечана?