Ћипико, Иво - Пауци
Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли: — „Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора? А, да, врана врани не копа очију!
Али други одвјетник затражи много више — колико три вола вриједе, и не хтједе да почека за остало, већ хоће сав новац унапријед да му плати.
А у мене?... Нож! — помисли. — Е, неће, бога ми, што је намислио или, ако баш хоће, мора да је крвљу плати! Зар не вриједе више моје земље, оранице, ливаде, одгојци, од његова увела живота? Зар да ме земља прокуне што је не осветих?...