Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Хајде да виде још једну јаругу. Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго. Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу. Чињаше им се доста крива.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Од Срба одвоји се двије стотине људи под вођством кнеза Драга, те у највећој врлети освоје одмах предња мала утврђења.
Тада се Јанку предочи лијепа слика, неустрашиви брдски синови носе „танке књиге“ кроза студене врлети, кроз пустиње и мрачне шуме, често бранећи се од звјерова, чувајући боље него своје главе те лаке ствари, које свуда
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С кима дане прелепо пробави, Па и сада мора да остави.
једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за часак све и је до поле Био веће оборио доле.
Понијесте своје господаре Како оне плаховите муње Што стријеле громовнице носе. Ох ви брда и врлети српске, Јесте српске, али залуду сте, Е трпјесте међ собом долине И те кланце — Бог вас оборио!
Ето иде драгу своме, Ох ето ме! Здраво, здраво!“ — Па к врлети муну право, Она за њим скочи, Крочи. Ма сад стаде, сва претрну, Око ње се свет обрну; Јоште једном тамо глену,
Јоште она једареда Са врлети доле гледа, Али сада ману стену, Па управо к њима крену; Већ је близу, сад још ближе, Већ до мртве ето стиже;
Тамо, тамо, крај врлети, Окле скок га уби клети, Тамо лежи он и спава, А над њиме само трава. Без попа је, без опела Он са света очо
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
орони се неки камен и скомбрља у вир — зачује се пљесак и дојек се разлегне по врлети шумској... Ћуви!... дрекне уплашена буљина и замаше незграпним крилима кроз тамну гробницу од бучја и грмевља...
Крушевица ? — осече се он. — Далеко је одавде, а и тешко је погодити пут. Има да се пролази и кроз шуму и кроз врлети — рекох му, и таман да му понудим школског момка да га проведе, а он ме прекиде: — Хајде, учитељу... ехе!...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Дај злу што можеш, за не дат’ му што и не можеш. — Злу добра не учини, да те злијем не плати. — Ни горе без врлети, ни шенице без снијети. — Ко ветар сије, буру жање. — Зло рађење готово суђење. — Од лоше њиве — чанак сочива.
— Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук. Да бог да! али како ја знам... — Насрадин хоџа у некаквој врлети сјекао велику букву за дрва, па кад види да ће буква да му падне низ брдо, он одозго привеже свога магарца, да је
био почео копати силни дар Стефан, да ондје гради град Котор, па му казала вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа ни коњу поигришта, већ нека га гради доље крај залива.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико успомена свети’, С киме дане прелепо пробави, Па их сада мора да остави.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Изненадило ме је, кад усред ове врлети, шуме и пустаре наиђох код једне групе штапских официра по два пуна бурета лепа, ухлађена пива и повелико буре добра
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
чаше, Наздравите своме верном другу Из младости, из прошлости ваше А ветар ће поздрав ми донети Кроз дубраве и мрачне врлети. 1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!...
Од ове ноћи протекло је доста. Отишла зима. И северац клети Не душе више. Што сметова оста, То тихо копне између врлети.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тамне јелове шуме, камене врлети, снажне пољане, брежуљци, гребени, а, иза свега тога, црвенкасти џиновски бедем Раксе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ви сте и сами видели колико је тешко и једном самом човеку да пређе преко оних врлети. А тек замислите људе који су морали вући, гурати, или на рукама носити тешке топове — заврши своје казивање