Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња. Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама.
) — рече у себи Бакоња. Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени. „Благослов“ (вечерњу), служаше фра-Вртиреп.
Гвардијана би замијенио фра-Дувало, те испитивао ђаке, или би наредио Чимавици да их преслишава. Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто разумијевао, јер се тумачаху „крипости“ богословске и кршћанске, „дила милости“, дужности
Најзад би Вртиреп изазвао Бакоњу да, по стоти пут, пише глаголицу. Ређе би тражио да Бакоња сриче реченице, које се налажаху под сваким
Испод „аз“ бјеше „а-ки“. Испод „буки“: „бес-мрь-ть-нъ.“. Испод „вѣдѣ“: „вь-се-дръ-жи-те-лю“. Вртиреп би препоручио ђаконима и ђацима да „притврде“ малога Јерковића, па би их све предао фра-Тетки који је предавао пјевање.
Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење. Вртиреп се опкладио са Наћваром да ће њешто наћи у њекој књизи, па је стога ходио у манастирску књижницу и изгубио опкладу.
— На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп. — Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим! А шта ми помаже да се дозна ко је кривац?
— Није трибе све то набрајати! — прекиде га Вртиреп. — Могло је бити и без домаће издаје, јер колико је скитача служило код нас, па посли разметнуло трагове свуда!
Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! — Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. — Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.
Јер, видите, какав је да је, јопет имам највише вире у његака. — И ја! — вели Блитвар. — И ја! — потврди Вртиреп. — Меника је зло! — рече гвардијан, коме се лице бјеше зајаприло, а вратне жиле набрекле. — Ма, збиља, шта је тебика?
— Отвори велика врата! — викну најзад Вртиреп. Тада тек видјеше сав ужас. Ни на једном олтару не бјеше ништа златна ни сребрна, свете трпезе испреметане и
— Е, е, е — поче Тетка. — Е, е, нека сад ко рече да су ово учинили приковођани и наше слуге, а не ркаћи! — рече Вртиреп.