Црњански, Милош - Сеобе 2
Односио је са собом, у вртлогу, ишчупано дрвеће, чамце и скеле, а носио је и мртва говеда, и јагањце, па и по неку, мртву, удављену, надувену,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од Едгара Поа превео је Две приповетке (У Молстремском вртлогу и Истина о г. Валдемару, Мостар, 1902). Стефановић има извесних добрих особина.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ветри ће место мене кличући да језде. У вртлогу камења и неба пашће, криком, у завејане, младе јеле, и посуће им крила, дахом нашим, што ће се следити у звезде, негде.
Фиезоле, 1921. СЕРБИА Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак. Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана. Са неба је у свет отицала ноћ звездана, а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу... Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха..
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Хоћу те, Животе, и страсно те штујем, У вртлогу страха ја о теби снујем. Рођен сам да будем пророк оној чети, Што ће ведра чела силно тебе хтети.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Никакви путељци до ње не воде, изгубљена у овом зеленом вртлогу чекала је на нас тројицу као девица на чији трбух још није пала мушка шапа.
Љубав је била на делу. Повила је њезину лепу главу у страну, оборила јој очи према вртлогу у средини Мртваја вира, а његово је стасито тело нагнула над плићаком.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
искô је мишљење моје, А ја га светујем лепо: - „Штампајте стихове своје. Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плàве, и слабе уставе ломе, И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку, Што здрав и чисти
одоздо, од мирних поља вихор се ненадан диже, Страшно прашину узви и онда у село стиже, И ова бујица плаха, у мутном вртлогу своме, Понесе кметицу прво, и после пронесе с њоме Шубару општинског ћате, живине и људи много.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Седимо поред ватре занемели и тужни. Имамо осећање као да се налазимо у неком усковитланом вртлогу... Земљу напуштамо. Последње остатке државне имовине у Крушевцу народ је разнео.