Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” —
помало таложи увјерење да умјетност није ни издалека онако дубока, онако, озбиљна ствар као што се то, у пубертетским врућицама или у немуштом пориву боготражења, понекад вјерује. И чини ми се да већ на себи замјећујем недвојбене знакове тога. Ох!