Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце. И док гради своје неизмерно дело, Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке, незнане и чудне, Не мирују.
У хиљаду триста... КОПЉАНИЦИ Стоји тутањ коњских оклопа и звека Панцира. Већ подне пада на врхунце. Цар гледа, још врве, страшни из далека — Сваки у свом штиту носи једно сунце.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
О брате, брате, ти не беше сунце Што крваво зађе за врхунце, Веће звезда мало затрептила, Па с' на ведру небу изгубила.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
тмура и мрачи крепкост ритмичких фигура, јер складно ради хитре смрти преса, те пој се жури да у метар свине врхунце земне, „небесне равнине“, Од палих речи творим ли небеса?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Антологије упадљиво региструју само несумњиве успехе и истичу само победничке врхунце; неуспехе не осветљују и не објашњавају. Оне дакле своје време не приказују сасвим истинито. Лажу антологије.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
до 19. века појављују се руковети песама, прича и других умотворина које у неким својим примерима достижу врхунце уметничке усавршености.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Због тога нам он изгледа бео и засењује нам очи. Но и њега је Сунце створило и уздигло из Земљиних вода на врхунце брегова. Сунце је однеговало и ове шуме, напајало их кишом, загревало својим зрацима и хранило их соковима земље.
ледену хаљину Земље, царство снега почело је да се сужава, и да, после хиљадугодишње борбе, буде потиснуто на врхунце брегова.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук! Врелина ми свиће из крви, Из крви зора за врхунце; Из крви овај страшни хук, И завист ова која се стрви; Из крви ...