Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
карактер неких свадбених обичаја, честе зађевице међу сватовима, нарочито међу „старим сватима“; „и сада“, каже Вук Врчевић о свом времену, „не вреДи свадба без икаквог старосвацког ината и кавге“.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Каже се“, пише Вук Врчевић, „да се човек само три пута у народу јавно гласа, а то: кад се роди, кад се ожени и кад умре.
рецимо, мушко дете се окупа у вину, „да буде снажно“, а женско у „студену воду да не буде ужежене крви“, пише Врчевић.¹² Прво купање је не само обред чишћења, већ и обред иницијације којим се новорођенче уводи у круг породице.
Ово потраје цијелијех првијех шест недјеља, а и повише богме.“⁵⁰ Вук Врчевић каже да у Црној Гори и Херцеговини често и по више година не крсте децу јер чекају да се код мирења (умир крви) окуме
У Метохији се сматра да детету не ваља давати јаја док не напуни годину дана, „ради чистог говора“. Вук Врчевић бележи исто веровање, само са друкчијим објашњењем: „Пре године не ваља дати детету јаје у руке, јер кажу да су му
док се не ожени).“ (Вук Врчевић, такође, указује да је тек чином женидбе момак стекао право на назив „човека“. Он објашљава да то „не значи да је по
(Новаковић, С., СНЗ, с. 42) НОВОРОЂЕНЧЕ — Заплака се сужањ, јер не би крив ни дужан. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Запјева сужањ кад на слободу изађе. (Кнежевић, М. В., АНУ, с.
(Новаковић, С., СНЗ, с. XВИИИ) — Стоји живуљак на живом јастуку, те живо месо једе. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Дође гост, и закла овцу без кости. (Новаковић, С., СНЗ, с.
(Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Грчић грчки говори, ни Грк не зна што збори. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Шале се рађало, збиља плакало, богу у људима ваљало. (Новаковић, С., СНЗ, с.
, 1931, с. 239) — Ваша кућа вазда свега пунана била, а мушкијех глава највише! (здравица полазника) (Врчевић, В., 1883) — У дому ти се рађала мушка дјечица, у брду ти расла винова лозица, а у пољу класала шеница бјелица!
(Врчевић, В., 1883) — Како сад у свадба и весеље, тако догодине у крштење и у стрижбу! (Кнежевић, В. М., 1957, с. 241) — Бог т
игре, започео је да прикупља и описује Вук Караџић, а посао су наставили његови следбеници: Никола Беговић, Вук Врчевић, Милан Ђ. Милићевић, Лука Грђић Бјелокосић итд.
15. ⁴⁵ Караџић, В. С., исто, с. 436. ⁴⁶ Вукановић, Т., исто, с. 213. ⁴⁷ Врчевић, В., „Народно сујевјерије: врачање, слутња и бајања“, Србадија, 3—4, Беч 1876, с. 47.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он је дао пример, и за њим су дошли ученици који су посао настављали. Одмах за њим Вук Врчевић је стао описивати живот српскога народа у Херцеговини, а Милан Ђ. Милићевић у Србији.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Иза њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта одабрати.
8. Вук Стеф. Караџић: Живот и обичаји народа српскога, Беч 1867 (у наклади Ане удове В. С. Караџића). 9. Вук Врчевић: Српске народне приловијетке понајвише кратке и шаљиве, на свијет издало „Српско учено друштво“, Београд 1868. 10.
10. Вук витез Врчевић: Српске народне приповијетке, понајвише кратке и шаљиве, књига друга, Дубровник 1882. 11. Вук витез Врчевић: Народне
11. Вук витез Врчевић: Народне сатирично-занимљиве подругачице, скупио их по Боки Которској, Црној Гори, Далмацији, а највише по
12. Вук витез Врчевић: Народне басне, скупио их по Боки, Црној Гори, Далмацији, а највише по Херцеговини, — Дубровник 1888. 13.
5. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА: Вуку Караџићу по слао из Боке Которске Вук Врчевић. Објављена у Караџићевом издању од 1853. Скрећемо пажњу на случај да у наслову стоји „дјевојка“...
1887, стр. 170. 27. ПРАВДА И КРИВДА: Вуку Караџићу послао из Боке Которске Вук Врчевић. Објављена у Караџићевом издању народних приповедака од 1853. 28. СРЕЋА И НЕСРЕЋА: Забележио Светозар Мл.
40. БОЉА ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ: Забележио у Требињу Вук Врчевић од приповедача Дервиш-Асана Аџовића и објавио у својој другој књизи народних приповедака, 1882. 41.
16 — то је: Стева Б. Зимоњић, из познате херцеговачке породице Зимоњића. 46. ЛИСИЦА И КОКОШКЕ: Забележио Вук Врчевић. Објављена први пут у издању Српског ученог друштва 1868, а потом у каснијим издањима Врчевићевих народних приповедака.
63), коју ми нисмо узели у обзир иако је старија. 48. ЗЕЦ И ЖАБА КОРЊАЧА: Забележио Вук Врчевић. Први пут објављена у издању Српског ученог друштва 1868, затим у посебном издању Врчевићевих народних басана 1888.
140, под насловом „Два кабла соли“. 59. МУДРАЦ И СЕЉАК: Забележио Вук Врчевић. Објављена у издању Српског ученог друшва, 1868. 60.
Објављена у издању Српског ученог друшва, 1868. 60. ГРЂИ ЈЕ АГА МЕМЕТ НО КИЈАМЕТ: Забележио Вук Врчевић и објавио у својој другој књизи народних приповедака, 1882. 61.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
(Чудотворни нож), | 31. (Чудновата длака), 33. (Зла маћеха) и 40. (Цар Дукљан) послао ми је из Боке Г. Вук Врчевић; 25. (Дјевојка цара надмудрила) и 38. (Дивљан) послао ми је Г. поп Вук Поповић из Рисна; 45. (Краљ и чобанин) и 46.
к. поштар; — у Темишвару: др. Бранко Стефановић; — у Требињу: Вук Врчевић, ц. к. козуларни агент. — у Турији: Вељко Поповић, учитељ; — у Ужице: Ђорђије Р. Пантелић, предсједник окруж.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Следи књига "женских песма" из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ваљавец2 — Матіја Крачманов Ваљавец, Народне пріповјеѕти у Вараждину и околіці, Загреб, 1890, друго издање. Врчевић, Помање; Три — Вук Врчевић, Помање српске народне свечаности уз мимогредне народне обичаје, Панчево, 1888; Три главне
Врчевић, Помање; Три — Вук Врчевић, Помање српске народне свечаности уз мимогредне народне обичаје, Панчево, 1888; Три главне народне свечаности, Божић,
Шулек; Софрић, 146), иваново цвеће (Врчевић, Помање, 43). У народним песмама к. се каткад идентификује са момком (»лијер-момче«, в. Софрић, 147).
када је навестио Деви Марији да ће зачети Исуса, држао је овај цвет у руци, и зато се он зове богородичин цвет (Врчевић, Помање, 43). Теј од к.
босанску песму у Даницу, 9, 1868, 65), а невесте га у јелу »зачаравају« својим мужевима (народна песма, Врчевић, Помање, 32).
народу сматрају за светињу, и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76). Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97).
, ѕ. в. бадњак), и божићну синију (ГЗМ, 6, 380). У Боки планинци мећу гранчицу б. божићној печеници у уста (Врчевић, Три, 28). Бршљан се употребљава и у љубавној дивинацији.
Кад се стока враћа из планине у тор, домаћин је броји шибљиком само од леске или д. (Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се гони д.
стабла, говорећи при том: »теби, д., мој лијен и дријем, а мени здравље и плијен« (Врчевић, Помање, 28). Али се д., понегде, употребљује и у враџбинама за дремање (в. нпр.
ц., и отишла светом Јовану, поклонила му се »кротко и смерно«, и замолила га да прими кумство (Врчевић, Помање, 44 — у песми). Уочи Ивањдана, или на сам Ивањдан (24. јуна по ст.), рано ујутру девојке и жене беру и. ц.
и воду да ћуте, и све је заћутало, осим јасике, која је једнако треперила (Вук, Пјесме, 1, 197; Караџић, 2, 1900, 142; Врчевић, Помање, 10). Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж.
млади »каранфила, да се не карате«, Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118). Кад се каква ствар изгуби, треба намазати крпу карамфил-јагодом и бацити је на оно