Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Има једна песма, слична оној из Вукове збирке, у којој Марко Краљевић познаје очину сабљу, свог оца, „Вукашине од широко Скопље“, али су у њој зачудо измешани догађаји Косовске и Маричке битке.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Покољења дјела суде, што је чије дају свјема; на Борисе, Вукашине, општа грми анатема!« — Сасвим тако! — потврђује ћир Ђорђе. — Бравост за тај реч! Е-ли нешто из грчку књигу тој слово?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Поколења дјела суде, што је чије дају св'јема! На Борисе, Вукашине, општа грми анатема, гадно име Пизоново не см'је калат мјесецослов, за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов. .
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Од његовог даха замагли се прозор. Десетак година је прошло од тада. Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син.
Онда застаде пред стакленим орманом, пуним новина и књига, постиђен оним писмом: „Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао си досад да их поцепаш.
Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем? — Бог ти помогао, Вукашине. Љут је, прође Вукашину, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама. — Мрак је код тебе.
У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу. Аћим не савлада жељу да погледа сина. Шта ли му се догодило?
Такву би ми и ти изабрао. — Кад си мене женио, ти ме ниси ни питао да ли пристајем. добро си, Вукашине, учинио. Никога не питај кад својој деци бираш мајку. — Симка је добра жена — рече Вукашин.
Ето, ето ти га твој Вукашин! Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он. — Ти ме издаде, Вукашине. И гроб ми опогани! — грмну у помрачину. — Зашто сам те осрамотио? Ти не одговараш за поступке пунолетног сина.
Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део. — Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе? Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза.
Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине... ова кућа није више твоја. Видим ли те, наредићу слугама да те истерају на сокак...
На станици, поред воза за Париз, отац му је ставио руку на раме: „Вукашине, да учиш што игда можеш. Тамо, Европи, покажи ко је Србин.
„Лело је што си науке добро свршио. Али што СИ се нагрдио оним крпама швапским, То ТИ, Вукашине, никако не ваља“, писао му је отац, а он се смејао. Још тада, и много раније, започело је ово што се вечерас догодило.
Триста... Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца...
“ Месец се с прозора попео на кров. „Време ти је да спаваш, Вукашине.“ „Не могу. Никад пси нису оволико лајали.“ Знао сам о чему мисли.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Иста побуда гонила је смртно рањеног Момчила да своме убици упути оне надмоћне, људске и јуначке речи: Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а
“ Тешко свуда своме без својега! 2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА Књигу пише жура Вукашине у бијелу Скадру на Бојани, те је шаље на Херцеговину бијеломе граду Пирлитору, Пирлитору према Дурмитору, Видосави,
Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови му то господско јело, прије
Већ ме чу ли, краљу Вукашине! Ти подигни млогу силну војску, изведи је на Језера равна, пак засједни у гори зеленој. У Момчила чудан наук
паде граду низ бедене, краљеве га дочекаше слуге на мачеве и на копља бојна, на наџаке и на буздоване; а допаде краљу Вукашине, удари га оним бојним копљем, удари га посред срца жива.
Ал' говори војвода Момчило: „Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерницу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а
Тад говори крале Вукашине: „Авај мени до бога милога! Нуто курве младе Видосаве! Кад издаде оваког јунака, кога данас у свијету нема, то ли мене
3 ЗИДАЊЕ СКАДРА Град градила три брата рођена, до три брата, три Мрљавчевића: једно бјеше Вукашине краље, друго бјеше Угљеша војвода, треће бјеше Мрљавчевић Гојко; град градили Скадар на Бојани, град градили три
Кад настала година четврта, тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, не мучи се и не харчи блага! Не мож, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града, док не нађеш два
Кад то зачу Вукашине краље, он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо
Кад то зачу Вукашине краљу, он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин' мајстора: гради краље Скадар на Бојани, краље гради, вила
Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу! Не мучи се и не харчи блага, не мож, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града!