Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Читао их је гласно. Сам. Ђорђу и Симки само оно што се на њих лично односило. Никоме и никад није препричавао Вукашинова писма. После, кад су почела да стижу краћа и све краћа... Само је новац тражио. Да он То не одлази од мене?
снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала...
право наслеђа, неће, злотвор, јер се распитује по Паланци и шаље Андру, учитеља, у Београд да види да ли је лепа та Вукашинова фрајла, па ако је лепа, све му опрашта. Поквареној души Аћимовој само да је жена лепа, зна га добро док је био млађи.
А он, Ђорђе, рекао му је: „У другу недељу биће Вукашинова свадба.“ Аћим га је намрштено погледао и испио чашу вина. Симка и Милунка једновремено су устале од стола, скупљајући
“ „И суд, и закон, и правда, све сам то ја!“ „А шта ћеш да радиш ако је лепа Вукашинова фрајла? Чујем да се распитујеш!“ Тада је Аћим устао и без речи изашао из кухиње.
— Толе, засвирај радикалку! — сети се Аћим. Тола стаде у средину и засвира радикалско оро. Прошле недеље била је Вукашинова свадба. На њој, сви одреда његови, Аћимови, непријатељи. Играли су и веселили се његовој срамоти и пропасти.
Чији се човек рађа? То што ће Вукашинова жена родити у Београду, није његово. Ни ово није његово. Чини му се да чује: кров на кући крцка.
корачао и журио да познатог не сретне, журио да те очи од којих бежи што дуже остану у њему, да не престане да гори та Вукашинова мржња, јер је, сигурно, његова, јер само Тошићева крв може да каже „брадоња“.
Видео је Вукашинова повијена леђа и главу погнуту над хартијама: миран, као да се ништа не догађа. Још више се узбудио и није разабрао
Онда кад га је молио да иде у Београд и види да ли је лепа Вукашинова заручница. Ноћас му је ишчилела она бесмислена, инаџијска храброст којом је мучио луде, сина и себе. И мене.