Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло. — А зашто баш вечерас сва тројица да разговарамо? — упитно гледа у Вукашинову строгу и лепу главу с нешто дужом косом и танким брковима и види: мучи се.
га пожурују и прете, види мрку мрљу на Ђорђевим уснама и осећа да ће му срце препукнути од жалости што није видео Вукашинову децу. Знао је да има ћерку и сина. Желео је он да их види и тражио их кад год је одлазио у Београд, у Скупштину.
Она је крађом државне касе направљена, сиротињски је она зној и зато проклета, па ипак је страховао за Вукашинову судбину, још више за судбину његове деце, јер проклетство народа стигне сваког да казни.
Не може. Мени не треба имање. Не треба ми ништа. — Застаде, па додаде: — Хоћеш ли да се одрекнем у Вукашинову корист? Аћим ћути и гледа поред њега. Ћелија се размиче. Празнина расте.