Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Али не доводим је ја, забога! Срела ме је јуче па вели: „Доћи ћу сутра да обиђем Вукицу”! Нисам јој могао рећи” Немој долазити, не трпи те Вукица. ВУКИЦА: Не трпим је, па то ти је!
(Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо! ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја! АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу).
СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом. ЉУБОМИР (пошто је пољубио Вукицу у руку и са Спасојем се руковао): Зар сам толико крив? ВУКИЦА (Спасоју): Чујеш ли га, тата, он то назива кривицом?
ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим!
Изволите. (Рини, пратећи је.) Бога вам, госпођа Рина, утичите и ви на Вукицу да се умири, врло је нервозна што је одложено венчање. РИНА: Ох, да, да! РИНА и НОВАКОВИЋ (оду у Вукичину собу).
Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете, који могу бити пријатни а могу бити и непријатни, па
И почећемо га са једним весељем. Сине, зете, венчање што пре, сутра, прекосутра, најдаље у недељу. (Загрли Вукицу.) Да, ми настављамо живот; ми настављамо живот! (Општи покрети задовољства.