Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Док је он причао, Зека је једнако посматрао Станка. Нешто га је вукло к њему, као да му је брат рођени. Гледао га је дуго, па га онда повуче за рукав. — Не замери што ћу те питати! — Шта?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар. Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него — не знам ни ја! Напротив!
Нешто сам као покушавао да радим и радио сам — но можете мислити како! „Срце” ме је вукло поново у болницу, али ми је „разум” казао да ње тамо није.
Африка
Ја сам имао утисак да ме оно што ме увек вуче на пут, што ме је вукло и у Африку, сада нерадо пушта од себе. То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо
Црњански, Милош - Сеобе 2
Зимински је био једини официр, у Енгелбирти, са којим је Павле општио, а да ту Чрногорку види, још једном, Павла је вукло нешто, што ни сам није знао шта је. Сажаљење неко? Чему тумачити оно, у људском животу, што је непротумачено?
Надао се великим новцима, пре поласка у Росију. Истина је, међутим, била та, да га је у ту ергелу вукло натраг нешто необјашњиво, нека слутња. Као да га тамо чека нешто, што треба видети. Као да му тамо неко његов живи.
жуди, да се госпожи Евдокији притаји и не јави никад више, и сажаљења, што је, као кад залази Сунце – а које га је вукло да госпожи Евдокији, још те јесени, оде. Да је у Кијев доведе, па како им буде.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Све то хватало га је љигаво млаким пипцима и вукло некуда дубоко, у таму споредних сокака, низ степеништа за послугу оронулих господарских здања — сада мржњом издељеним
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
На остављена већ одавна врела Једаред ја предвече узе пут; Менека тамо не знам шта је вукло, А срце моје необично ј' тукло. 37.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Скрпио је нека ерава колица која су у вожњи увијек заносила удесно, али је зато имао кљусе које је вукло улијево, и тако је, једно с другим, опет све ишло како треба.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Једном се старија сестра накани и оде млађој у походе, срце је вукло нешто сестри, а нешто и своме дјетету, ама опет више дјетету неголи сестри.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
О, тешко мени !... И најтеже је сазнавати да је то све било онако... нити је мене ко могао приморати, нити ме је што вукло тамо, сама сам се гнушала... Тек онако... само пропадох... А сад бих тек хтела живети !... Онако како сам некад сањала.
То га је вукло напред, те иђаше с вољом, али помисао на оне људе што су тамо засели, заплаши га и збуни. »Сад ћу да се сплетем...
О, кад би га само могло нестати!... Она опет стаде, двоумећи: нешто је снажно вукло тамо у собу... Али што ће тамо ?... Да изнесе на видик и њој своја страдања, свој пораз...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Чинило ми се то чудно, као и сунце које се вукло по свету, са брда на брдо, у небеса. Мислио сам да је то зато што сам ја остао жив. Сад сам мирно отпутовао даље.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
И ето нађох га!“ одговори са горким осмјехом Пејо. „Фала Богу чуда!“ рече Милић. „Није но га јуначко срце вукло, а суђено му, може бити, било да погине!“ На томе прекидоше. Пејо није већ ријечи проговорио до куће.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Хоће ли се икада распрснути?« — девојчица је нетремице зурила у плод, а време се вукло као кишне капи низ окно. Па, ипак, излете из плода, једнога јутра, коштица као златна пчелица и слете девојчици на
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Нисам тежио да упознам њене богове, храмове и верске обреде, већ ме срце вукло да присвојим оно научно благо које је овде, заборављено, било нагомилано.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да се некако извуче и спасе, ма где, бестрага било, у далеком свету, или бар у Шапцу или Београду, коме га је одувек вукло нешто нејасно, и страшно јако, и нарочито, и незадржано.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Био сам препун свакојаке радозналости о њима. Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда.
Те вечери нешто ме је неодољиво вукло у ту закључану одају. Молио сам и молио дадиљу, док најзад није попустила и откључала.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.
Али није ни то... Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја...
То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило... Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Над слабачким твојим телом Анђô смрти давно с’ врзô; Ћури те је срце вукло, — Ал’ што оде тако брзо? Како смеде поруке нам Тако тешке примит’ на се?
Петровић, Растко - АФРИКА
Ја сам имао утисак да ме оно што ме увек вуче на пут, што ме је вукло и у Африку, сада нерадо пушта од себе. То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Као да је закована у тој собици, и нико јој не може ући. Усплахирила се, нешто ју је дизало са шамлице и вукло некамо. Насмешила се тужно: „Капије на кући нема, свет је сав без ограде и врата, отворен дању и ноћу свима, ајд, Нато!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На дугачким конопцима биле су направљене замке, кроз које су људи провлачили руке, и били запрегнути као коњи. Вукло је двадесет војника. Други су гурали одостраг и пазили да топ не склизне. Кретали су се лагано, с камена на камен.
њихове напрегнуте жиле, исколачене очи... Сколисмо са свих страна. И официри, и војници. Вукло нас је преко педесет. Да се не би клизали, разастирали смо журно наше шињеле, и тако, стопу по стопу, довукосмо топ
Потом су везивали по десет. Сада је вукло Преко четрдесет људи на смену. Једном приликом одвезаше се она два последња и вода их онако везане однесе.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Усправи се Маријан и седе на дно чамца: све му, наједном, постаде јасно. Није га то челично уже вукло, нити га је спасилачки брод ка обали одводио, већ је Сребренка искиданом мрежом прамац чамца омотала и дечака ка
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
певали славуји, а туда често пролазиле на рад босоноге девојчице с мотиком на рамену, те је то Мана утолико чешће вукло у поље и зеленило, и правило му — крај оних природних лепота — теферич још пријатнијим. А Мане је волео да теферичи.