Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
За неговање домољубивих осећања увек се налазе прилике и поводи. Само четири деценије касније, Александар Вучо (1897—1985) ће створити нови, супротни тип дечјих јунака; од питоме и послушне дечице неће остати ни трага ни гласа.
У неправедним друштвеним системима дете пати колико и одрасли. Али потреба за игром ни тада не престаје. Вучо у њу уноси нов садржај, даје јој посебан правац: кроз игру се врши насртај на друштвени поредак, изводи се нека врста
ИИИ Вучо је преусмерио нашу дечју поезију. Пукотине су се појавиле у самом схватању васпитавања детета, за које је дечја песма
служили грађанском репресивном апарату, трудећи се да децу одгоје као послушне и радишне, домољубиве поданике. Вучо, пак, сналажљивост и непослушност петлића уздиже као оне моралне и животне вредности по којима се слободан човек
и јава храброг Коче, узнемирили су и обогатили ритмичку структуру уобичајених, углавном кратких стихова дечје поезије. Вучо је песник широког даха, разиграног, гранатог стиха.
Ако је надреалистичка техника разбила оквире и лепа сазвучја, у дечјој песми је Вучо поново дошао до извесног реда. На вишем, на највишем плану, тај ред се није могао остварити.
План приче је у сваком тренутку видљив. Разрађујући тему, опевајући низ функционално уклопљених призора, Вучо помера дечју песму према простору од којег се она удаљила.
непозвана упада у ток радње, намеће закључке, настоји да, по сваку цену, успостави везе међу несређеним стварима. Вучо пева о дечаку, за дечаке, значи за старију, одраслу децу, што, можда, допушта овај продор мудровања и уозбиљености.
форма дечје песме одговарала песниковој намери; или му се, вођеном ранијим искуством с дечјом песмом, то само учинило. Вучо би да пева о животу уопште, што је, као и одувек, а данас посебно, врло тешко.
Како у дечјој песми и ризични подухвати понекад успевају, Вучо јој је прибегао. Само се у необавезној шетњи са дечаком који тражи себе може извршити смотра многих животних
у озбиљној песми звучало банално, у дечјој се на први поглед лакше подноси, али се од баналности ипак није удаљило. Вучо не избегава прозаичне речи из свакодневног оптицаја, а ни теже апстрактне именице (сан-јава, отуђење).
и разјасне неке моралне и животне вредности; освешћујуће тежње присутне су и у Момку, али је конструкција климава. Вучо је отргао дечју песму од учмалости и досаде у коју су је слаби, закаснели грађански песници били гурнули.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Трећи песник, и плодни романсијер, Александар Вучо (1897-1985) једини је према надреалистичким начелима писао хуморну поезију (Хумор Заспало, 1930) и поезију за децу
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У Београду излази Збирка, лист за средњошколце 1897. Рођен Александар Вучо Душан Ђурић: Мирко и Павао (роман) Покренут лист Подмладак у Београду 1898.