Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Нашем архимандриту хоповском, Хаџи-Захарију, болну, дође на посјештеније старац Вуја из Ирига, пак уза сваку реч: „Моли се богу, господине”, док се оном досади, пак онако болестан стане викати: „Та прођи
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Крпи се Вуја, благодари богу на толиком дару, а често погледа на врата кућна — кад ће се помолити поп или поша да му заповеде што
— Опет, пошо — протуњка Вуја. — А јеси већ пришио? — Још двапут да проденем. — Е, на ти овај кључ, па трчи часом до цркве те донеси попи
Треба му, Похитај само! То рече поша, па остави кључ на клупици пред кућом и врати се унутра. Вуја продену већ и последњи пут иглом, пригрте задовољан свој окрпљени гуњ, узе кључ и отрча тако брзо горе уз воћњак да су
узе кључ и отрча тако брзо горе уз воћњак да су кокоши, што беху по трави поред пута, прхнуле поплашене куд која... Вуја је био веома послушан. Слушао је попа и пошу — што му год заповеде.
Осем тога Вуја је знао и један занат: укоричавао је књиге црквене. И сад ће се наћи у петњичкој цркви који требник што га је укоричио
И сад ће се наћи у петњичкој цркви који требник што га је укоричио Вуја. Радио је поваздан као мрав. Био је, додуше, врло пипав, али тек — вредан.
Радио је поваздан као мрав. Био је, додуше, врло пипав, али тек — вредан. Каогод што је Вуја био пипав на послу, тако је био сплетен на језику: мало је туњкао и није никако умео да се разговара.
Иако је Вуја био тако послушан и вредан, опет се никако није могао отрести сиротиње као други људи. Био је права одрпаница.
Која би пошла за њега? — Море, ласно је њега мало угладити и спремити за ђувегију — рече поп врло полако да не чује Вуја, па пришану поши већ на уво: — Дела размисли и ти мало о том. — Ево, поло!
— Ево, поло! — протуњка Вуја пруживши попу требник и петрахиљ. — Понеси ти! — рече му поп. — Заједно ћемо... Хајдемо! Пошо, одох ја.
— Ама, пошо, шта чини тај тамо ваздан? — Сад ће он, попо — одазва се поша из куће. Мало постоја па изиђе Вуја. Нико га не би познао.
И у лицу се беше Вуја променио, дошао некако бељи и руменији; није онако преплануо и груб, као обично. — Хајде, море, јаши ђогата — рече му
Црњански, Милош - Сеобе 2
Фенрик Гаврило Илијевич, 44 ланца. Исто толико и фенриси, Максим Мирилович и Вуја Воинович. Сва тројица у Фелдвару. Лајтнант Сава Карапанџич, Макса Нинчич, Лазар Међански, 58 ланаца.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ајдук Вељко зна љубити, Ал' и сабљом дивно бити, Ајдук Вељко љути вуја, Турци стадо јагањаца, Ајдук Вељко кâ олуја Кад у јесен из кланаца Свати лишће то по гори, Па обори, Крши грање,
— „Ој чудне књиге, шинула је гуја! Чудна стада, надр'ô га вуја! Сада блеји, сада опет лаје, Шта је ово, амана ти, шта је?“ Ништа, брате, све сама чудила, Ако оћеш, оно и лудила.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја: „Будало јежу, бодљиви соју, зар тако цениш страћару своју?!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
“ Моја мати имала је на Ријеци рођаку, из Панчева, која је била удата за једног трговца на Ријеци (Михаило Вуја). Међутим, свет на Ријеци упознао сам, нарочито, у друштву свога друга на Академији, Зубранића, сина једног пекара.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се медо с медићима, Те поједе вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се рисо с рисићима, Те поједе меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
зелена, Крај луга зелена; Наврани се тигро с тигрићима, Те поједе риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
Наврани се лаво с лавићима, Те поједе тигра с тигрићима, Тигро риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање. Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са
Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно
имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури. Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде
Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: — Камо Вуја? — Сад ће он доћи, не брини ти. Склони се у собу, док он не дође.
страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом. Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.
Међутим, Вујо није оклевао. истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи. Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.
се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште. У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.
— Ја, вала, у једном забрану, више потока. Сретох једну ручконошу с празним судовима. Ђурица плану и погледа Вуја. — Шта је то? Јеси га ти послао да се прикрада за мном? — Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.
« Сан га превари, и он заспа. Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. — Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица.
На првом кораку у нови живот, она задрхта... XИИИ Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.
А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. — Зашто, газда Јанко? — Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати. Даћу ти сто дуката, више ни паре.
Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити. Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газдаЈанком.