Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Што се толико смејао, бог би га знао! НИ ОКО ШТА Еј, еј — баш штето што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!...
у поље, те хватају бубице, лептире, мушице, па то набада после на чиоду и суши их Што ће му то, не зна чак ни поп Вујица, иако је кашто одлазио у Београд и тамо слушао, где има негде — те се тако купе бубе, камењице и травке.
Зна само да је то, ваљда, лепо и да му је сад таки адет. Поп—Вујица воли учитеља Грујицу, никад га неће обићи а да не сврати. Школа је наврх села.
Школа је наврх села. Него, да би се боле схватило колико је поп Вујица волео учитеља Грујицу — треба знати да је село отишло некако у дужину за читаво по сата...
Поп Вујица никад није волео, бар тако сам каже, да затече човека на ручку, јер, вели, зна по себи како то није пријатно...
»Чисто ти, што се тиче на прилику, преседне и ручак и све! (Поп Вујица је често додавао уз реч ово: »Што се тиче на прилику« или само »на прилику«).
« И као за дивно чудо — поп Вујица некако увек затече учитеља Грујицу или за ручком или за вечером, или ако не то, а оно да пије кафу, вино, или...
« Учитељ опет добар и дружеван момчић, салети: »Ходи, попо! седи! ходи!...« Не можеш му сад кварити атера. И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије — а вала и то знати да је поп Вујица волео,
И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије — а вала и то знати да је поп Вујица волео, барем тако се каже, паприке из туршије — заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или
« Међутим, »велики ћуран« и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове па му звизну. Па још, поп Вујица ће увек рећи и лепу реч за учитеља Грујицу.
Еј, еј — баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако су, болан, лепо живели!... Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и
Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
имати на уму да, поред тог, постоји велики број властитих имена изведених од именице „вук“, као на пример: Вукодраг, Вујица, Вујан, Вујаш, Вујо, Вујадин, Вукеља, Вукман, Вукмир, Вукота, Вуксан, Вујчин, Вучић, Вучета, Вучина итд.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
У тај други одбор уђе Сретен, Ђорђе и Мића и заменик његов Вујица, који је увек имао доста времена на расположењу. Волео је да зазјава. Мало је радио.
»Море, не знам ја Мићу!« гунђао је Вујица »представник«. Одмах се стадоше купити потписи на честитку. Срета потписа скоро читаво село, па му и то не би доста,
— вели Вујица. — Ама па јакако, ја шта ћемо него да платимо!? — А не би ништа могло, онако на прилику, за џабе, на пример како од
— Е, па ко да плати? Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?! Јок ја, вала! — рече Вујица па сиђе с коња. — Ама нећеш ти — вели Срета, умирујући га — платиће Ђорђе председник.
— А како би било — умеша се неко — да ти, кмете, даш два динара, па ако буде мало нека Вујица дода, а ако претекне, нека ти донесе кусур, а кмет Ђорђе? Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе.
Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе. — Јок, јок! — виче и један и други. Шта да раде у тој невољи? Али се Срета и ту досети.
Види и сам да је такса бестрага папрена, па попусти. Одустане и он од шиљања депеше и одборник Вујица свеза опет свога Мицка за плот. Али Срета не да ипак да сасвим пропадне ствар. Тако лепа депеша, па да пропадне!