Матавуљ, Симо - УСКОК
Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце. Отприлике двадесет корака према Црногорцима, сјеђаше на струци њеки Личан, бркат Приморац, лијепо одјевен.
У кући још бјеше удовица Маре, снаха Ракова, с једином кћерју, старијом од Анђе. Та дјевојка бјеше још у колијевци вјерена с њеким Залажанином, који погибе под Новијем, у боју против Французâ, па ће се тешко ко наћи да је узме.
На своје велико чудо Јанко ту дознаде да је и Милица кнежева тако вјерена с једнијем Цуцом, али да се о томе живо ради да се вјеридба развргне, јер је Цуца готово богаљ и „суклата“.
— Ко зна све што може бити још! Ти си чуо да је ова наша цура вјерена? — Чуо сам — одговори Јанко. — И шта још? Милица побјеже. — И што си још чуо? — настави Гојача.
— Као да браство није задовољно. — Ками је задовољно! И ти си од браства, па је право да знаш сву истину. Милица је вјерена још у колијевци са сином цуцког барјактара, Радоја Драгојева.
— Па у добри час! Томе, надам се, неће бити сметње, иако је дјевојка још у колијевци вјерена, јер, колико сам разабрао, та се вјеридба мора развјерити. И још њеколико пута њих двојица водише разговор о томе.
„Кад, вели, није прилика да се Милица уда за Радојева сина, за кога бјеше вјерена, а она нека пође за мога Станоја, који је момак као вила! И тако се, вели, неће вјера сасвијем прекршити!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
не нађе, Ма најзаде вако проговори: „Јао, Фато, хајде са мном, злато, Прими вјеру ту Христову дивну, Буди мени вјерена љубовца.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ И тој се насмијаше. „А је ли вјерена?“ запитаће медик, онако као немарно, пошто одби неколико димова. „Оно... јест!
“ „Но што?“ „Окан’о је се, валај?“ Медик извади чибук из уста а зину од чуда. „Ма не рекосте ли да је вјерена!?“ припита он и учини лице још чудноватије, тако да се сви насмијаше.
“ рече медик а заврти главом, незадовољно. „Кад сте већ дотле доћерали, треба да и распртите. Рекли сте чојку да је вјерена, па опет да није суђена вјеренику. Могао би он сад помислити да се ругате с њим, а то ни дао Бог!
Па одмах настави обрнувши се момку: „Да-ну, момче, причај даље кад си већ почео!“ „Богме хоћу, стрико! Стана је вјерена још у колијевци. Знавао си, ја мним, покојног бјеличког барјактара Радоја?“ „Знао, те добро!...
„Дакле, хоћеш ли поћи за њ?“ приупита Маркиша. „Можда и би да није вјерена“, рече медик гледајући јој добро у очи, „збиља, сјутра, међу званицама, биће ти и дјевер Цуца, ја мним; јеси ли му
Грех...“ „Нећемо се гријешити, не!“ прекиде је он смијући се. „Ти ћеш му казати истину, овако: Стана је вјерена, то ти не тајно кажем, а без мога знања. Поздравио ти се сердар и рекао да опростиш.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ја сам твоја вјерена љубовца; но опрости оне топузине, е сам млоге ноге осветила“. Отле ошли у Приморје равно, здраво ошли, весела им мајка!