Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но иди ти, душо, тражи брашна, ја ћу ову пасју вјеру чувати и ценити као и они што су мога Алексу и Бирчанина ценили”.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— А владика? — пита Марко. — А шта може владика!? Трчи не патише по племенима, хвата вјеру, куне, благосиља, и тијем помаже колико може!
— А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу
им нека они попују у својој кући и гледају своју дужност, а да се за нас не брину, јер смо ми гинули за своју вјеру четири стотине година, а наш владика да је за нас добар, као што бјеху и пређашњи од његове куће: Сава, Василије и
ово мало поклона од моје стране и поздрави добра старца Мргуда и Рака и све браство, и нека вам је аманет да одржите вјеру! — Бог и теби дао здравља, добри господару, а вјеру ћемо чувати, занаго! А нека је и теби на аманет наш Јанко!
— Бог и теби дао здравља, добри господару, а вјеру ћемо чувати, занаго! А нека је и теби на аманет наш Јанко! Е погибе ђетић од нечесова дерта, а не знамо заправо шта му
— А је ли тако? — Јест! Узнемирио сам стоку навлаш, да видим ко сте! Ево ме на вјеру, сама! И он приђе пред наперене цијеви, додав: — Ја сам Марко Јокашев Његуш.
— А да убила га љубав братска, ја хоћах да унесрећим своје дијете, само да вјеру одржим, а он!... Али, с друге стране, баш му хвала! Сад сам већ начисто! Баш му хвала! Сад знам што ћу!...
Милићевић, Вук - Беспуће
га преплави са хиљадом успомена, — и у њему се јави жеља и осјети потребу да узме из тог дјетињег времена мало снаге, вјеру у Бога и весеља за животом, па предавши се сав слатким сновима из дана што су прошли, облачио се, изишао из куће и
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
загледа се, Дуго прође, ријечи не нађе, Ма најзаде вако проговори: „Јао, Фато, хајде са мном, злато, Прими вјеру ту Христову дивну, Буди мени вјерена љубовца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио? Заклео се у душу, у вјеру, у шта хоћеш, па опет слагао ко пас? — Јок, то се досад није чуло у овој околини уозбиљи се дјед.
Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека.
Дуге зимске вечери, има се времена, па дјед запео да свог имењака угони у вјеру. Затворе се у старчеву собу да им укућани не би сметали и смијали се, и отуд се убрзо зачује потуљено жуборење: — Оче
тога свога, како ли ти се само зове, те је ли краљу мјесто тамо, срамота је и рећи гдје, те припознајеш ли ти своју вјеру православну и Оченаш, па знаш ли за крст и јеванђеље, те ово, те оно ... — А ти ? — Шта а ја?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— А јест, мајку му његову! — рече војник и настави ијетко пут цара: — Зашто ти, безакониче, издаде мене на вјеру и на аманет, а? На то се цар насмија, свуче са себе ловачке 'аљине и покаже му се. — Опрости, свијетла круно!
Пошто вук и Рудоњу смири, онда кидише пут Бијелоње. Бијелоња му рече: — Зар ћеш погазити вјеру, вуче? Вук му одговори: — Није вјера тврда у јачега!
Ја сам то и тражила! Јазавац ће опет: — Немој тако, моја лијо! Знаш како смо уватили вјеру да једно другом у невољи помажемо; покажи ми и твоју коју вјештину, да ако ми поможе!
Ујутру рано дође ловац и види гђе држи јазавац лисицу па повиче: — Држи, јазо, соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити! Дотрча ловац те лисицу уби пушком, а јазавца опрости гвожђа и пусти га на слободу.
И КУСОВ Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Након неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор.
као ругајући се и силећи рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу турску вјеру и, турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Прозору Пијетлић допаде скоком, нахери главу, зажмири оком. „Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим? Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
зашто? — Јешче молим сја о упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим... Као да је овим речима дат одговор на постављено питање.
И само дотле, до те живе међе могу доћи они у плавим униформама. — Вјечни покој подажд Господи погибшим за вјеру и отечество! — и седа старина у епитрахиљу пође лагано између мртвих, шкропећи их вином.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ту се змају ражалило, Ђевојци је говорио: “Хол’ ми, душо, вјеру дати, Да ћеш к мене повратит’ се? Пуштићу те твојој мајци.
Пуштићу те твојој мајци.“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође.
94. Што учиње веље јаде Младој твојој кукавици, Којојзи си вјеру дао, Да је не ћеш оставити? Ето сада вјером сврну: Јутрос си је зацрнио: Нађеде јој худо име, Худо име, удовица,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки
Ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина! Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли
Ја бих, браћо, с општег договора да главаре браће истурчене дозовемо на општему скупу, да им дамо вјеру до растанка, еја би се како обратили и крвави пламен угасили.
СЕРДАР ЈАНКО Хајд, владико, и то обидимо, ма залуду, нȁ ти божју вјеру! Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека.
Стижê ђецу родитељска клетва! Станиша је образ оцрнио, похулио на вјеру Христову, на јуначко племе Црнојево; обукâ се у вјеру крвничку и брацке је крви ожеднио. Грдне треске поврх Љешкопоља!
Станиша је образ оцрнио, похулио на вјеру Христову, на јуначко племе Црнојево; обукâ се у вјеру крвничку и брацке је крви ожеднио. Грдне треске поврх Љешкопоља!
двије породице, Велестовце и Турке ћеклићке, па Бајице и братство Алиће, — да радимо да их помиримо ал' од мира вјеру ухватимо. Ја ћу први поћи пред кумама, ја за главе братско мито дати.
Да, нијесу ни криви толико; премами их невјера на вјеру, улови их у мрежу ђавољу. Што је човјек? Кâ слабо живинче! Погледају се Турци испод очих.
— Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи. — И звјерад су исто као људи, род свакоји своју вјеру има; за кокошку и орла не питам, но што стрепи лаф од гуске, кажи! КНЕЗ РОГАН Ја се овој и чудим работи!
Но примајте вјеру прађедовску, да бранимо образ отачаства. Ћуд лисичја не треба курјаку! Што јастребу оће наочали? Но ломите мунар и
МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате! Каква јаја, посте и бадњаке ви на праву вјеру товарите? Рад ноћи се зубље увијају, али што ће у сунчане зраке? Аллах, море, мудра разговора!
Крст и некрст све им је на уста; снијевају што бити не може. Богу шућур, двјести су годинах откâ паћи вјеру прихватисмо, измећари дину постадосмо. Ћабо света, нема у нас хиле!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Он се одликовао у више бојева а највише у боју на Морачи (1819). Таки су нам сачували вјеру и Српство! „Да му изиђемо на сусрет!“ рекоше неки млађи од главара, те се одвојише и одоше пред манастир.
“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!“ Смијући се, помијешаше се. Пошто се ижљубише посједаше. „А што вама шће да пуцате?“ „Ваистину нехотице.
Остали... јади их знали свијех... И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави Спасоје шапатом. „Мир!“ брекну лагано стари.
“ „Ха ко је Његуш!“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака. „Ха за Му’амеда и за вјеру турску!“ викнуше Турци гађајући онамо гдје је димило иза бусија. Марко први искочи на друм, с јатаганом у руци.
— с чеса бјеху управ немилосрдни према својим земљацима, особито према сељанима који би пристајали уз нову вјеру — Јанови преци у осталоме не бјеху зулумћари као већи дио ондашње властеле, но доста човјечни.
„Па и без тога, ти лијепо знаш, да се дјевојке и не питају!“ „А да сердар, што он вели?“ „Сердар неће да погази вјеру.“ „А да ко смета, онда?“ запита медик зачуђен. „Ми, браственици!“ одговори младић.
не куни нас!“ викнуше многи, један за другијем. „Проклети смо и без тога“. „А да што погазисте вјеру, губала вас!“ „Несрећа, Господару, зли удес!“ одговори један понајстарији између њих.
Мислио си ваљда: е Бајице су мртвице; ми и наша стока можемо харати по њихову! Сад смо вјеру ухватили, а то је Бајицама добар изговор да се по ушима покрију, да тијем прикрију свој страх!...
“ запита Владика. „А ђевојка као вила!“ одговори ђакон. „Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе. Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.
“ „А да, губала га братска љубав!“ поче сердар љутито. Ја шћах да унесрећим своје дијете, само да вјеру не погазим, а он, брат рођени Радојев... Ама неће, божија му вјера!“ „А тај син му, мало је бољи, веле, од Кићуна.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде Хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор.
као ругајући се и силећи се рече му: „Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Сећаш ли се онога из Светога писма: добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах... Јест, ваљао је некад овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
жара, вриједност одистинског и пресудност које он придаје својој метафизичкој преокупацији, искључују сваку злу вјеру и сваку натруху какве стране примисли.
сад у једно сад у сасвим супротно, не носимо ли, ови исти ми, према истим стварима скроз неједнаку и непостојану вјеру?
Зар остати при самом хљебу заната? Чему другоме прибјећи? Што друго изнаћи, у поодмаклим годинама, у замјену за ону вјеру коју смо изгубили? — Па... Ако то умре, ваљда већ живот нанесе нешто друго!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једном ће он њој: — Вала, посестримо, ја бих те нешто молио, ако ми даш вјеру да о томе нећеш никоме ништа казати. — Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно.
Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, те ме је он, пошто сам му задала божју вјеру да нећу никоме казати, замолио да пилав окренем тако да прстен дође преда те.
— Добро је, него сада да и мени вјеру задаш да ћеш шутити, па ћу ти нешто казати, а безбели ћеш и ти са мном срећна остати.
Ја сам то и тражила! Јазавац ће опет: — Немој тако, моја лијо! Знаш како смо ухватили вјеру да један другом у невољи поможемо; покажи ми и твоју коју вјештину, да ако ми поможе.
Ујутру рано дође ловац, и види ђе држи јазавац лисицу, па повиче: — Држи, јазо соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити! Дотрча ловац, те лисицу уби пушком, а јазавца опрости гвожђа и пусти га на слободу.
дозове једнога кнеза, ваљана и паметна човјека, говорећи му да би пошао к црногорскоме владици не би ли како мир или вјеру од мира прихватио; а ако не би ништа могао учинити, оно да види колико има војске и ђе се највише налази.
И КУСОВ Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру. Паком неко доба срете се на путу хоџа и поп, и даду се у разговор.
као ругајући се и силећи се рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу турску вјеру и, турске му вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је откад ја знам било.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Нека пуста остану, а ја нијесам будала; хоћу да царујем а не робујем, изабрао сам царску, јаку вјеру. — Богдана, чујеш ли, не збори више, Турчин сам и већ турски син, ла иљ-Алах, Алаху ећбер!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но свагда ће (вјеру дајем!), кад ме ћуд намане, Мој помисал у те ваше долетати стране: Вас врлити невидимо, и чету осталу, Сушту љупкост
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
се горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме.
За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! — вичем ја кô рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче ођећа на
Ћипико, Иво - Пауци
Раније долажаше он у дућан испустан, без бриге, своме господару. Отац узимаше што му бијаше потреба на вјеру, без књижице, без ичега, као и остали поштени сељаци, и плаћаше под зиму онолико колико господар налажаше да је право;
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ко издао, браћо, те јунаке, не предавâ пуње ни проскуре, него пасју вјеру вјеровао! Крвљу му се прелили бадњаци, крвљу крсно име ославио, своју ђецу на њ печену ио!
“ И ту божју вјеру зададоше да ниједан љуби не докаже. Утом их је ноћца застанула, отидоше у бијеле дворе, вечераше господску вечеру,
Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо!
И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се, вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет
Млади Гојко вјеру не погази, и он својој љуби не доказа. Кад ујутро јутро освануло, поранише три Мрљавчевића, отидоше на град на
нећеш да ме пустиш двору бијеломе: тврда ћу ти јамца оставити, тврда јамца — бога истинога, другог јамца — божу вјеру тврду, како ћу ти откуп донијети“. И ти, бане, повјерова мене, и пушти ме двору бијеломе, очевини и тој постојбини.
Он не смједе поћи у Косово за крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети“. Пак поћера коња на капију. Ал' ето ти старог Југ-Богдана и за њиме седам Југовића; све је седам устављала
Идем, сејо, у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, она паде на камен студени, она паде, пак се
вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нити ћу кад бити, него сјутра мислим у Косову за ришћанску вјеру погинути! Невјера ти сједи уз кољено, испод скута пије ладно вино: а проклети Вуче Бранковићу!
Но ми пружи десну твоју руку, и задај ми божу вјеру тврду за Максима, за твојега сина, да Максиму жао не учиниш, на весељу ђе га сад потураш, од мене ти божа вјера
Нема кмета ни добра јунака ја који ће томе кметовати, ел су биле руке уфатили, и задали божу вјеру тврду да му дара нитко не дијели, но још Иван да га подарује. Не могоше браћа да кметују, ел се једном утврдило било.
стигла те невјера! Нијесмо ли вјеру учинили да ми дара нитко не дијели? А сад сте се томе присјетили! Кад си мучан и кад си невјеран, море, ћу ти дара