Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ниједне главе која светкује петак. А недјељом црква, рекох вам, пуна пунц
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
29. децембра 1825. писао је он из Беча једном пријатељу: »Не могу вам казати, у каквој сам ја сад невољи. Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ запиташе, скоро сви. Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, нећеш да нам кажеш!“ „Ја, вјерујте ми, не знам у сну што зборим нити шта је то вира!
Сердар се диже с натегом. „Молио би ве, браћо, ако је могуће да се мртвац санесе до на Његуше. Нећу жалити трошка, вјерујте!“ поче он. Четници се загледаху. „А што! Што се загледасте момци!“ викну Милић.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
а баш им је драго што болесник тако добро изгледа, вјерујте, чисто добро, радују се, и надају се да ће ускоро, сасвим ускоро, итакодаље...
Јер нема на свијету тужније ствари од тужне среће. Чисто ме на сузе гони призор такве среће. А, вјерујте ми, то нису сузе зависти.
Доскора ће нас сасвим нестати. И то, објективно, неће бити баш никаква штета. А вјерујте ми, нећу ни ја субјективно много жалити: збиља нисмо ни за што добри, ни за што употребљиви.
Јер без тог основног пеливанског и занатског момента, вјерујте ми да ни највећа умјетничка сензибилност не може да успије у нашој струци.
— Хм... Дакле... то у ствари још нисам ријешио. Завршетак мог романа још виси. И то, вјерујте ми, не због недостатка фантазије. А не!... Напросто, рекао бих, из неког страха од одговорности пред човјечанством...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А он плачући: — Немојте се гријешити, моје аге, ја имам кога жалити доклен сам гођ жив, — и настави: — Вјерујте ми да бих волиј да је три стотине Турака погинуло но он!
Ћипико, Иво - Приповетке
човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави.
Ћипико, Иво - Пауци
Могли би помоћи, пресвијетли... — Видим ... Наравно зато сам и дошао; али, вјерујте ми, — и погледа у жупника, — има и сиромашнијих цркава од ове. Ма видићемо. Из цркве махом иду у школу.
А ваља, да селе! . — Да што ће овдје поцркнути од глади! Имали би сви ићи! — јетко рече агент Ридић, и настави: — Вјерујте ми, бољему нијесам се ни надао, но се чудим што не дароваше и које звоно, да се боље чује кад опет дође један од оних