Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Наспрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу и хлади знојава ковача. Кад учитељ дође напоред њега, а он се окрете: — А што си ти море, стао ту?
— Знам; а што си стао на промаху? — А? — Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? — 'Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем.
— А? — Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? — 'Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем. Па кад послије опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.
Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике. Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма. — А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу — досјети се магарац. — Напријед, јунаци — командова чича.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ево неких клетви које се упућују вештицама: „Зла им субота“, „Цревима се опасале!“, „По дну мора пржину купиле!“, „У вјетар се станиле!“¹⁵⁶ Неке магијске речи могу бити поуздано заштитно средство када се за неку жену посумња да је вештица.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Маркиша се наљути: — Валај, ако је и лукаво није јуначки ни чојски! У тај мах вјетар јаче зазвижда. Умукоше. Примицаху се ка Крсцу. Бјеху у стравичној дубодолини.
У тај мах вјетар јаче зазвижда. Умукоше. Примицаху се ка Крсцу. Бјеху у стравичној дубодолини. Кад вјетар утоли, започеше падати крупне пахуље снијега, а затутњи планина од њеког силног пуцња.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Жбун захваћен ветром јечи брујем небеских сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког осамљеног глога, чује се безнадно ситно цвиљење.
с Торбаком) Оно што се збива у влажне и немирне мартовске ноћи док напољу капљу труле стрехе и у помрчини се чује вјетар, у мокрим ноћима раног пролећа, кад самоћа нарасте до грла и човјеку се не спава (Глас из дјетињства) сећање на оне
Милићевић, Вук - Беспуће
Топао вјетар дигне покаткад дебелу прашину, завитла је у ваздух и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима
и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима каване, задрма прозоре; негдје у сусједству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику; некоме вјетар понесе шешир. Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено.
тресне вратима каване, задрма прозоре; негдје у сусједству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику; некоме вјетар понесе шешир. Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено. У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу.
Кроз отворен прозор ударао је вјетар и уносио оштар ноћни ваздух; машина сипала кишу варница које су се гасиле; бјеласале се ријеке, с ломљавом се
И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено и сиво.
А вјетар снаша намете и засипа сњежном прашином у лице. Кола и путници ријетки; тек што, покадгод, јато гавранова зацрни снијег,
Он сиђе с кола, вукући предугачку шубу по снијегу и уђе у ходник, с отвореним вратима са оба краја, кроз који свираше вјетар са цесте у авлију. И уђе у собу, без куцања. Соба је била незагријана, хладна, неспремљена.
А сада га је гледао како је сув и пуст, остарио, поцрнио и оронуо, како се немоћно испиње својим сурим стаблом; вјетар чудновато шуми у његовим гранама које клепћу тупим и сувим звуком под вјетром и откидају се и падају, ломећи се о
Она је доносила у кућу мирис и свјежину поља и дах изапираних обала Уне; упадала у кућу као лагани вјетар који се ваља на ситним таласима и игра у тромом љесковом лишћу и у врбиним крошњама које су се надвиле над воду.
у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили
Шта гони његове мисли и што их збуњује, смућује, узбуркује и баца по души један страшан вјетар гдје се мијешаЇу, судараЇу, сатиру једна другу, у једној неразумљивој забуни?
Па кад кише стадоше, испод сивог неба остаде сам оштар и сух вјетар, који замрзну воде и оцрвени уши и носеве дечурлији која дераше бруквицама потковане опанке на смрзнутим барама,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сама не знаде, Те погледа у големој муци, Гледну горе небу високоме, Онда гледну оној гори чарној: Од горице лађан вјетар пирну, Покрену јој мисâ чудновату: „Ала“, рече, „страшан ли си силан!
Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?“ Вјетар само липом зажубори, Друго ништа — „Али ово сада?“ Опет слуша: „Ништа, опет ништа.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Тако је то било по дану, док прљи сунце и јесењи вјетар, а увече, кад старци одоше у дједов собичак, потрпан мраком и тишином, ту потече друга прича невесела тамна понорница
Весео јесењи вјетар ковитлао је по ваздуху лишће, сламу и перје, хујао кроз усталасано грање воћака и звао да се пође некуд, надуване
Сав засјењен и заглухнут, опијен млаким јутром, пустих се низ вјетар, добри свемоћни вјетар који је бестрага одувао све жандаре и њихове пријетње.
Сав засјењен и заглухнут, опијен млаким јутром, пустих се низ вјетар, добри свемоћни вјетар који је бестрага одувао све жандаре и њихове пријетње.
— Ехеј, стриче Дрмогаћа, хајдемо некуд, ево твоје људине! Пловио сам низ вјетар, лак и слободан, а за мном једрио мој велики пријатељ и побратим.
жандарм укрсти очи, лијевим нанишани у десни дирек сјенице а десним у лијеви, и занесено поче: Чуј, народе, дуну вјетар, долијао лопов Петар!
кад је већ ту пут и шупље испод неба, а Циго, опет, зажали што нема свога крова, кад ћеш поново, кадли-тадли, упасти у вјетар и мећаву.
Само ми кажу: тамо је Стево, не брини. * Завршиле се говоранције, опустила трибина, вјетар се невесело сашаптава са заставама. На пространој пољани разгоријева се и бучи народно весеље.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила.
Оклопник оде као вјетар и замало час врати се, предаде мараму и нестаде га. Кад доби мараму, од велике радости не знаде шта да ради!
Кад ујутру јутро освануло, он се прену иза сна, устаде те се уми и помоли богу, па хтједе кренути, али да му вјетар не би свирао у празна уста, хтједе да се поткријепи мало.
Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега онда дуне вјетар па га баци чак у некакву земљу ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни
А он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио за њ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: „А што ти је то у торби?
у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док на један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Во и крава вуку ме. - Спуштају се појаси с таванице, с пенџера. Бацам цјепке, нападам вукодлака, вучицу. - Вјетар ватру повраћа из тучане фуруне. - Миле сеје, двобраћа: Ранко, Мара, Милија - Ћамил, Тахир, Фикрета.
(Ријеч ми се распала на шарене слогове.) - У прозорском стаклу се огледају брегови: вјетар духне - такну се процвјеталим трешњама. - Мати колач износи, босиоком начичкан. Око стола аура, тишинини незуји.
Шта с телетом троглавим, шта са кравом крепалом? Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му. Олистала буником крене кућа ỳ шуму. А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб.
(Кроз десетерац глаголом трајним - љескај, предјеле.) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније? Недјељно подне: брује пчелице, смола мирише - пућка цицвара; лукац
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Делија момче кроз гору граби, иде у најам опасној баби. У дивљем кланцу вјетар свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца поток спира, а обноћ нешто стравично грми: би се заклео, главу
Само за тренут! ... Вјетар је мео и све се зави у снијежни вео. МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на
Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у млакој бари
“ У млину старом шупљега пода под грубим точком клокоће вода и прави гробну језу, а чудан вјетар кроз брвна пири и уклет шапат по млину шири: „Намакни, Ћосо, резу!
Мрежа му тешка, весло још теже, вјетар га сваки хладноћом реже, с пријетњом се море гиба. Узалуд зову даљине драге, старини тужном нестало снаге, све му
Небо се мрачи у руху мрком, олуја силна долази трком. Док вјетар водом бразда и рије, над малом барком галеб се вије, познаје бурне дане, види Мачак у пропаст лети, па, оштро
“ Сјети се Мачак старине драге, па јури напријед са више снаге, вјетар га пјеном пљуска. У љутој бури лађица-чигра на гриви вала помамно игра, лагана ломна љуска.
“ Скочи Сивко, па на врата, маглу хвата. Лута шумом, вјетар хучи, а на пању нешто чучи, очи сјајне, поглед плах. Ухватио Сивка страх.
“ Најзад се дигоше увис око њих вјетар свира, путују изнад гора на змају од папира, на змају чудних шара у правцу Килиманџара.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
86. О наранџо, војко племенита! Танка ли си, високо ли растеш! Дажд находи, тебе кор’јен расте, Вјетар пуна, гране ти подвија; Сврх тебе се град Будва виђаше, У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У
“ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 107. Вјетар ружу уз поље носаше, На Јовов је шатор наносаше, Гдјено Јово са Маријом бјеше: Јово пише, а Марија везе; Неста
Стар је војно трула јаворина, Вјетар дува, јаворину љуља, Киша иде, јаворина труне; Млад је војно ружа напупила, Вјетар Дува, ружа се развија, А од
Стар је војно трула јаворина, Вјетар дува, јаворину љуља, Киша иде, јаворина труне; Млад је војно ружа напупила, Вјетар Дува, ружа се развија, А од кише бива веселија, Сунце сија она руменија“. 127.
Нико је не см’је будити: Ни мила мајка, ни тајко, Ни мила браћа из лова. Мајка јој Бога мољаше: Да пухне вјетар с планине, Д’ обруни цв’јетак с наранче, Да пане младој на лице.
Мајка јој Бога мољаше: Да пухне вјетар с планине, Д’ обруни цв’јетак с наранче, Да пане младој на лице. Пухну ми вјетар с планине, Обруни цв’јетак с наранче, И паде младој на лице; Плахо се младо пробуди, Наранчу стаде проклињат:
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Гледао сам Гетсиманску башту, оцрњену страшћу и издајом. Свету лампу луд вјетар угаси! Ми видимо на плодним њивама ђе се грдно трње растићило, храм Омаров ђе се повисио на свештени основ
пасју вјеру вјеровао; крвљу му се прелили бадњаци, крвљу крсно име ославио, своју ђецу на њ печену ио; у помамни вјетар ударио, а у лик се манит обратио!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Вјетар је дувао низ Крстац све то јаче. Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до по
Према пријебоју бијаше тара, а над таром о чукљама повјешано одјело. Дуго су тако мучке сједили. Вјетар је, на махове, хујао и потресао вратницама; торни пас у авлији би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми
“ За њим уђе други, за овијем још двојица, један за другијем, сваки понављајући оне ријечи што их је први изрекао. Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао.
Источњак вјетар дуну те стаде шушањ витијех јела и борова — али се Црногорци не пробудише. Сунце грану те разбуди звјерине по расјелин
“ рече им. „Један за другијем ајте; не грајте, кад се ја сагнем, сагињите се и ви!“ Киша је једнако падала и вјетар дувао. Четници насукаше се за четовођом.
пушкама и леденицама, са јатаганима мало извученим из корица; сваки је нанизао преда се по неколико фишека. Вјетар бјеше утолио те наста потпуна тишина. Тице весело пјеваху по зеленим честима. Нијесу дуго чекали.
Дјевојчине груди тако се силно одигоше да одбише главу Милунову, а уздах што се из њих вијну, као танки вјетар разбаруши му косицу. Дијете се живо обрну, па јој се чудним оштрим погледом загледа у очи.
На двору сутон се почео бјеше хватати. Вјетар је дувао и пирио на махове, а таман кад човјек сједе, захуја жестоко, да стаде треска прошћа и вратница по зградама,
Сви погледи бјеху упрти на видара, а он зашкиљио, гледајући огањ по својој лули и лагано одбијаше димове. Кад вјетар преста, извади камиш из зуба, пљуцну, накашља се, протра брке, па зину да заусти нешто.
Ха! доћи ће му главе овај горе звјездан! Нека га!... Не знам како је лоза понијела, хоће ли бити вјетар отрунио пупове... Нијесам гледао никога из Приморја ни из Црмнице...
Та је сновао свој нови живот, своје гњездашце, топло гњездашце, љубави, јак задах круте истине све то распрши као што вјетар маглу распрши. Да избјегава друштво, другог изговора није имао но да обилази планину.
Понекад небо бјеше чисто, али магла као море притисну низине. Вјетар, час са сјевера, час јужњак, дуни на махове и разноси лишће са стабала.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Попо, попуј, ама мало и приоруј! — Права браћа без аршина чоху дијеле. — Пред немогућим нема делије. — Преста вјетар — стадоше галије. — Предње вране падају задње. — Пси зими кућу граде, а лети у копривама хладују.
О мој куме, не уздај се у ме, Већ у бога и у своје руке. Оштар вјетар погони облаке, А каматњак браћу у просјаке. Пошље смрти разговора нема.
нашли ђе краде лук, пак га запитали што то чини, а он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио за њ да га вјетар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар од лука запита: „А што ти је то у торби?
млада кума свога лиепим даром, кошуљом усниваном, невезеном, приплетеном и састављеном, на вјетру би полетила, (кад би вјетар рушио кровове и чупао дрвеће из корена), једва се виде жице: рубина је свилом ткана, златом попуњена, богу на глас
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо
која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила.
Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега онда дуне вјетар па га баци чак у некакву земљу ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни
“ Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше.
у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док на један мах пухне жестоки вјетар и изврне се | чун те сви у блато.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
као... — поче се нећкати. — Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре! И сва тројица сложише. Напољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама. Торни пас Кушмељев вијаше у наслону.
В ПРВИ ДОГАЂАЈ Шест недјеља послије одласка Бакоњина наста рђаво вријеме у Зврљеву. Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду.
Фра-Тетка, једини усталац од све браће, излазио је ноћу два-три пута из своје ћелије, те обилазио тријем, бојећи се да вјетар не понесе откле жеравак и не нанесе га на трулину.
Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје грјешне работе, па
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Прошло је лето! Мутна јесен влада. У срцу нашем ни једног славуља. Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада... А. Шантић ЛXXИX ГОСПОЂИЦИ...
Гдје су јоргованâ Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај! вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. А.
- „Петар!“ - Ускликне отац; - „он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.
С грана вјетар духну, па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе; Замириса коса, к'о зумбули плави; А мени се крену бурурет
златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, к'о кад вије Вјетар у сплету сасушених трава.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ко ће вјетар луди зауздати? ко л' пучини забранит кипјети? ко л' границу жељи назначити? У чојка је један храм воздвигнут, зла
Из њега се луче бесамртне на све стране р'јекама сипаху. Ко кад творац могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
времена доживљујем као грдне квантуме сабијене просторности што протјечу над мојом главом; тако хучно, да им оћутим вјетар на лицу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Најприје бацише бабу у јаму — јала, душо, држи се зубима за вјетар! — па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек.
А мали му рече: — Бих, зашто не? — па закала и оде. Кад дође тамо, леже под стубац па стане спавати, али како је вјетар дувао, оне кости зашкогрћи горе, а он се пробуди; вјетар се опет умири и он почне спавати, па онда опет дуни, па
Кад дође тамо, леже под стубац па стане спавати, али како је вјетар дувао, оне кости зашкогрћи горе, а он се пробуди; вјетар се опет умири и он почне спавати, па онда опет дуни, па зашкогрћи горе с костима, а мали се опет пробуди.
„Ма стани“, рече он, „само док заспим, па онда удри ако хоћеш до дана.“ Али док он почни спавати, вјетар дуни, а кости зашкогрћи, и он се опет тргни. „Ма дај само се примири, молим те, док заспим.
„Ма дај само се примири, молим те, док заспим.“ А кад се вјетар не хтједе умирити, он устане ла се успуже уза стубац, те скине онога, премота га и метне под главу, па онда леже и
у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док на један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун, те сви у блато.
ШТО ЗОВЕТЕ МРТВЕ? Превозила се преко једне воде лађа пунана свакога народа, па ужди жестоки вјетар да су сви у ризику живота били, па у оном страху сваки се почне по своме закону молити богу; хришчани: „Помози, свети
“ а Турци: „Свети пророче Мухамеда. амен!“ Један прости сељак — видећи да ништа не малаксава вјетар, но то виши бива — завиче: — Што вам је људи, јесте ли при себе?
Ћипико, Иво - Приповетке
Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки
Извади из џепа новине и стави их на сто. Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.
И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти... „Вјетар мора да је напољу”, помисли, јер над кровом његов удар тугаљиво фијуче, и фијук се слива са звучном јеком војничке
Кошарицу носи у руци, а студен вјетар забуши је у лице; преко ноћи духнуо је сјеверац, отјерао облаке, осушио калдрму и путове и донио зимње сунце.
Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је. Цвијета изиђе за Лазом и, непомично гледајући у њ, уђе у пространу чекаоницу.
Плетући бјечве, дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.
Гледајући на немирну, усколебану пучину, неко вријеме стоје и ослушкују шум мора и хуку олује. Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у
Чамац, силом гоњен, јури према шкољу, напире се да ухвати прву увалицу, али вјетар је жесток, гони га доњему крају шкоља Антица изнебушила се, не зна што ће.
Сви упрто гледају у чамац и један за другим прате узастопце Антицу. . — Гледајте како вјетар мота једром.... Растргнуће их! — опази млади рибар из друштва. — Луда, што их не спусти!..... Што ће му једро?
— повика на вас глас млади рибар, звјерајући живо очима у правцу нападнутога чамца, и настави: — Гледај, сад га вјетар по вољи носи! Биће да му и крмило већ не служи!
и црном слутњом коју олуја повећава, иде напријед, но доспјевши на крајњи рат школа, нема куд даље, — устави се; вјетар је удара са свих страна и замеће се с лаганим јој одијелом; двоје дјеце чврсто је држе за скут, а уоколо ње окупило се
— Гледај, ено ми се сад учини, Марко има весло уруци — Одапире се свом снагом... но није могуће, силан је вјетар.... . — Марко, Марко!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају... Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
): Људска знања сва су незнан. Кости у прах, прах у ништо, Душа пара, пара вјетар — Гле на чем је надежда нам Свег живота основана! Кам' блаженство у ваздуху? Бе ли свијет а под земљом?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
На челу боља, очаја, глад... (Гласно.) Ђецо, огријте ми се — коџа и студи још, а хладан вјетар пуше и по овијем пустим висовима бијелим мразом врхове шара, а пут је мучан, ђецо — а ноћ је ноћ!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућâ, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине.
Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце Ми се у прсије' разиграло. Зађо' у Медењак, па загрокта': Медењаче, висока планино, не 'раниш ли у
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, 143). Чемпрес (ціпреѕѕуѕ ѕемпервіренѕ). У једној причи »се лорко ствара у чемпрес, те се љуља као да га вјетар цуља« (СЕЗ, 50, 1934, 174). Четруна (цітруѕ медіца). »Као велики лимун« (Вук, Рјечн., ѕ. в.).
Ћипико, Иво - Пауци
Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје
и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа, да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш пред очима друго до бијела...
— Прави кијамет! ... Није друге, већ гини! ... У томе изгубисмо се, не чујеш свога бакта, ништа, уши запушио пусти вјетар!... Мени стргао вјетар капу с главе, а спао ми опанак . ..
Није друге, већ гини! ... У томе изгубисмо се, не чујеш свога бакта, ништа, уши запушио пусти вјетар!... Мени стргао вјетар капу с главе, а спао ми опанак . .. „Не смијем се слећи, остаћу у снијегу”, помислим, и пожурих бос...
Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог зна камо... — Бог те не убио, — велим ја — видиш да гинемо!... Тргох нож и пресјекох ....
Упути се узбрдицом и, лутајући, пут га доведе јари, гдје је љети благо свраћао. Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета: вјетар њоме замахује одмјерено, уједначено тамо—амо... —Што ћу овдје?
Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета: вјетар њоме замахује одмјерено, уједначено тамо—амо... —Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем.
Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице... ...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон. Двориштем разлијега се дивљи кикот младости.
Иво се весело загледа у већ наоблачено небо. Наједном, часом, ду'ну хладан вјетар и потресе гранама, по ваздуху залепрша сухо лишће, а у исти трен зачу се суморан шум што брујаше између китњастих
До Иве допираше час к'о молба, час к'о вапај, час к'о срџба, онако како би снажније ду'нуо вјетар!.. И онда завлада мртви тајац.
И онда завлада мртви тајац. Младићу се чисто ражалило што се је вјетар утолио и престао шум који га је блажио к'о најутјешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерности
Напољу још је кишило, а низ уличицу верала се мутна вода. Кад вјетар завије, пљускавица само што заспе кроз отвор у кућу, па прсак допре и до саме старчеве постеље.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
— ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.
и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.
Гдје ли је расла та ружа што гори? Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава.
Њу плава јутра умивају росом, А вјетар трепти и лако мирисним Чешља је крилом, и свиленом косом Вихори дуго под брезама лисним.
Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на
Прошло је љето! Мутна јесен влада. У срцу нашем ниједног славуља; Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада... 1908.
Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела.
Гдје су јоргована Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. 1910.
! Као лаки вјетар што облаке гони, Носио си дуго свога господара Јутром и вечером кад се сунце клони... Свуд сам брао ђуле и грозде
На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.
На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905.
Све цвјета, дише. Вијенце бехара Повија вјетар и пахуље носи, И свуда трепти прва, млада јара. Блистају стране у сунцу и роси, Избија лоза, соче здрави трси, И
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Крвљу му се прелили бадњаци, крвљу крсно име ославио, своју ђецу на њ печену ио! У помамни вјетар ударио, а у лик се манит обратио!
На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а из друге ладан вјетар дува; кад два вјетра из глава изиђу, Балачка је ласно погубити.
Јунак бјеше Црнојевић Иво, црно њему срце довијека! Крвцу гази, а богу се моли: „Дај ми, боже, вјетар од планине, да раждене ову маглу клету, да погледам и горе и доље: ко погибе, ко л̓ остаде данас“.
Бог му даде, вјетар ударио те разагна и разведри поље, Иван гледа и горе и доље, ал̓ не знаде ништа куд је горе: поломљени коњи и
су да се понапасу, спремају се далек̓ путовати; бубњи били, пак су и престали; вијали се алаји барјаци, дуну вјетар од Фрушке планине, па барјаке земљи положише“. Кад су били пред бијеле дворе, ту се мајка јаду досјетила.
и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар луше; а путаљ га главом заклонио; необичан јунак погледати. А остало кићени сватови“.
и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар пуше; а путаљ га главом заклонио, необичан јунак погледати; — оно ти је Стојан Јанковићу, оно ти је стари
да се у лету окреће пусто благо — благо које нема власника; велико благо путаљ — коњ путоногаст пуце — дугме пуше (вјетар) — дува пушка из кубура — пиштољ пушити — пустити пушћати — пуштати рабрити — храбрити Раваница — манастир који
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
камене надгробне плоче без натписа, нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка између силних бегова и мрка хајдука.
— одједном се створи Луња. Још јој на очним капцима игра уздрхтао лист, шуља јој се кроз косу вјетар, а у оку јој се крије влажна шумска сјена. — Луњо, кћерко шуме, како си то тако изненада изникла ?!
Он је тражио и уходио наше дјечаке. Једног дана пољар је дојурио кнежевој кући бучно као јужни вјетар. Све је за њим летјела прашина, перје и ковитлац опала лишћа. — Нашао сам, нашао! Крију се у Прокину гају!
— Ја по шуштању кукуруза оцијеним да ли је у њиви крава, овца, човјек или је то само обичан вјетар. Погледам ли само неку шикару, одмах знам гдје се, по прилици, крију дјечаци, а гдје сједе дјевојчице забављене