Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке. Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да Жућу вучем за реп.
Стани да ти дам шарени торбак! Тако су, праћени невидљивим репом вјетра, Брко и Крушкотрес пројурили крај мачка и Шарова и изгубили се наниже, некуд у правцу Бркина села.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Озго, са Крсца, из дубодолинâ и склопова, који се спуштају међу обронцима Ловћена, звиждаху млазови студена вјетра и крупне хладне капи орошаваху им ознојена лица. Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула.
Поњекад планина зајечи од олује, грање се повија и крши од бијесног вјетра, громови праскају, као шиба. У дијелу планине што припада његушком племену, налазило се и браство кнеза Драга и ускок
Милићевић, Вук - Беспуће
креће их, буни их, са надама, жељама, амбицијама и свим оним немиром који заталасава и гони напријед; он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Зар и сам није везан уз тешку црну земљицу? — А онда, кад вече приђе, мој Раде, кад се јави први дашак вјетра, ја ти се за трен ока премондурим у друго чељаде.
Истом једног јесењег поподнева, пуног сувог вјетра, перја и оштре граје чавки, испили се пред нашом кућом крупна, румена људина, сва зарасла у просиједу косу и
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— Додаде затим, зловољан врло: „Јутрос ми нешто промукло грло.“ Поскочи Мачак од вјетра бржи, умива лице, бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени
Ишȏ је вјерно за својим другом, газио горе, пливао ријеке. Често их моћне олује бише уз бљесак муња и вјетра хук, пекло их сунце, квасиле кише, јурио ноћу зубати вук. Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Млаз студена вјетра фијукну испод свода, врх њиховијех глава; помрачи се; неколико капи љосну на калдрму, ама крупнијех као љешници.
Шибље праскаше под момачким стопама. „Стан’те!“ викну Оташ, тако снажно да чуше сви успркос шуму вјетра и њиховој наглости. „Станите, куд сте нагли тако! Хоћете да испогибате лудо, без икакве вајде!“ Уставише се.
Затијем стаде набрајати све неродне године, које је он запамтио, које бјеху таке због прољетњега вјетра јали града. Пејо, па онај старац, почеше и они да причају све о злим временима и слабим љетинама у Катунској нахији.
„Тата мој, што ти је ноћас?“ завапи Стана. Сердар љосну плећима на пустину, као мртав. Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе.
нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу сачувај Боже облачна Ђурђева дне... Те!
Сунце се бјеше већ примакло ка средини неба. Ћуха вјетра није било, но тишина и топлота, као о Спасову дне. Женске нанизале се пред кућама, по зидовима авлијским, по гумнима —
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Зло се лако не заборавља. — Учини рђи добро, да ти чини зло. — Ко злу прашта, добру шкоди. О ДОБРУ — Да нема вјетра, пауци би небо премрежили. — У овоме свету никаква добра нема које не би помешано било са злим.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
и над њима на преведром небу кад се облак наполи раздвоји те у двије непрегледне масе с два противна узмућена вјетра, - вид ти такви два страшни воинства представљаху на поља небесна к крвавој се борби готовећи.
Свемогућом вољом миротворца четири се вјетра разјарише у дубине хладнијех безданах, те облаке страшне и дебеле од прашине и црна хаоса из мрачнијех дигоше
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно истанчан опип, осјећа и најмањи дах вјетра, и најлаганији срх зрака који проструји по његовој наоко грубој и бешћутној кори или прошара међу његовим грањем; оно
по његовој наоко грубој и бешћутној кори или прошара међу његовим грањем; оно слути у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке
Кажем, дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане оцјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком. Негдје дубоко запретана у дјетињем бићу лежи једна ћелија у којој тиња бесмртност.
Мртва тишина. Као да се све иселило или позаспало. Ла је откуда дашак вјетра па да залупи нека врата ! Да нешто падне, да се нешто стропошта!
Тек на врху бријега, послије напорног успињања врлетном присојном стрмином, захватио би ознојеног путника дах вјетра са ширине и пукао би му пред очима поглед на црвену пољску кућицу: мала коцка са од сунца измученом помпејанском бојом
ван прозора свилена марамица да се по њеним лаким лепршајима провјери не чарлија ли напољу невидљив дашак погубног вјетра који би удио недоношчету. Буљи и буљи очи, па најзад пригиба још снажну старачку шију — и пристаје.
Био сам потпуно начисто да је све већ ријешено, да је за све већ касно. А ипак, како су замаси тог црног вјетра у њој распиривали буктињу живота! Наступало је прољеће, нагло, без преласка. Дани су били већ топли.
Али никога и ничега нема. Сад сам празнорук и го, пун бијеле празнине. Гола душа у даху бивствовања — харфа у даху вјетра.
Склапам поново очи, и гле, као да то није рој младих мушица што око моје главе игра тјеран у ковитлац дашком вјетра који по тек просушеној земљи шара мале вирове прашине, већ да то око мене шуме моја минула прољећа.
Ћипико, Иво - Приповетке
А кад осјете да им је хладније но обично и чују на махове хуку вјетра и шуштање картушине и другога смећа што га удар вјетра са улице диже и у зидове замијеће, знаду да горе, у њиховим
А кад осјете да им је хладније но обично и чују на махове хуку вјетра и шуштање картушине и другога смећа што га удар вјетра са улице диже и у зидове замијеће, знаду да горе, у њиховим кршевима, завија чисти сјевер.
Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим тугаљивјпл вапајем.
обоје гледа у силне валове што се дижу као огромне куле, прате их погледом док се дижу и падају, ослушкује фијук удара вјетра о јарболе и конопе и тешко дихање и цвиљење нападнутога брода.
олуја, туђи бродови, што пловљаху по отвореној пучини, свратили би у пространу Велу увалу шкоља да се заклоне од вјетра и мора. Морнари пришли би на сухо и обдан тешко ходали по шкољу, све док би вријеме за одлазак угодило.
а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... . —За послом сам..... Уто с мора духне јачи удар вјетра и боље затресе жбуновима око њих. — Да се заклонимо од вјетра! — рече Марко.
—За послом сам..... Уто с мора духне јачи удар вјетра и боље затресе жбуновима око њих. — Да се заклонимо од вјетра! — рече Марко. Дјевојка послуша, сиђе с крша и зађе за њ. Марко се приближи к њој.
Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у пукотинама манастирскога зида расту, оне се повијају и пригибљу земљи, као
Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду. —Устани! — одмаче се изнебуха од прозорчића и пође прама кревету.'— Устани!
равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се од стране затишја.
— Помолимо се! — и прва се прекрсти. —'Ајдемо прво ноћи! Антица се не миче с мјеста: гледа у простор у правцу вјетра, али не види но запушицу и празну недогледну пучину. — 'Ајдемо! — понови стари и ухвати је за руку.
у тами; врх му је сур, одувијек го, само што између процијепа са оштрога стијења расте гдјекоји жбун, погнут од удара вјетра, а закржљао од морске посолице, испод чијег лишћа, при земљи, крије се оштра, сува трава.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени... Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа...
Ћипико, Иво - Пауци
— Помете ме, — вели. С друге стране ватре трже се крмача и загрокта. До њих одмах преживљу говеда, а споља удар вјетра бије прелџије у леђа и дрма расклиманим вратима. Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен.
Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!
Мјесец је лијепо отскочио и нагињао к западу. Они се приближаваху првим кућама, ослушкујући пиркање вјетра и шуштање ког осамљеног стабла. Цвиљење у трави бијаше престало, ваздух се расхладио.
Поглед јој лута уоколо, прашта се с морем и с пољем, поздравља у души и свјетлост и сјене; — слуша гласове вјетра и јеку дубоких увала. Па онда се сјећа куће, козе—хранитељице и вртића, у којем већ вену босиљак и мажурана...
Најеном изнебуха дође јој као да је откинута од цијелога свијета и плашљиво погледа у суху траву, како се на удару вјетра смјерно пригибље к земљи, као да жели лећи, завући се у њу; а затресене гранчине и сјенке џбунова само што се клањају.
А са сјевера једнако лијепо ваљају се таласи све до на жало и, враћајући се, са собом котрљају пијесак. Хука вјетра разлијеже се уоколо и чудно одзвања у њиховим душама; у свјетлу засјенута дана, ту, на староме покопишту.
* Иво је те ноћи стајао налакћен на прозору. Његовој осјетљивој ћуди годило је хукање вјетра и шум немирна мора. Загледао се неодређено у ноћ, у, чијој се тмини уједно стапаху и куће и дрвеће и сама земља...
Узбуђене његове мисли лутају по празнини мукла простора и као да слиједе сили вјетра, не заустављају се. Он слуша далеке гласове, вапаје и чежње, и у њему буди се сијасет мисли, ну све су блиједе и
А онда још остаде као укопан на мјесту бришући сузе и гледајући дим што се по вољици вјетра растрган враћаше копну с пароброда исељеника, као последњи поздрав на опустјеле им домове.
У ишчекивању наименовања подаваше се животу у природи, посматраше море, смирај дана и ослушкиваше пиркање и хуку вјетра.
Лежи, а не спава му се. Ослушкује фијук вјетра, а у памети уоквирује му се слика и њихова обличја, и мисли му се да цијели догађај својим очима гледа.
Пију и весело разговарају. — Затвори врата, на промаји сам! — јави се наједном доктор и прекиде разговор. — Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво. Доктор се премјести на други крај стола.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô С огољеним грањем, заспô је у ноћи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а из друге ладан вјетар дува; кад два вјетра из глава изиђу, Балачка је ласно погубити.
“ Па он пусти један пламен модар, опали му црну мећедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал' Милошу ништа не досади.
“ Пак се бјеше усадио добру коњу (у) сед'ошце. Тамо бјеше, низ Косово, брже од вјетра одјездио витез, добар јунак. Бјегу ми ти бјегаше, вишњега бога мољаше: „Допуст, мени, мој боже, тиху росу у
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
би се само сјетио да припада чети — Јованчетовој чети — и већ би храбро ударио посред најгушће шикаре, кроз таму и хук вјетра. Та шта му ко може!
А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ нико на њу не мисли. Затрепери лишће и од зашаптана вјетра и узнемирених сјена — хоп! — одједном се створи Луња.
— љутито пухну кнез и дуну мимо Николу у правцу школе. — Дјечурлијо, пут под ноге, ватру табанима, петама вјетра, хватај маглу! — Сав срећан развика се пољар. Сутра ћемо сви у варош да тражимо Лану.