Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Човек-путник препознаје глог поред друма, и радује му се: Осамљено дрвце цвилило је на вјетру као да то неко већ одавно тихо и узалудно тугује. Сељак се прену и застаде.
Милићевић, Вук - Беспуће
Спровод се лијено вукао кроз село, застајући да се одморе људи који носе лијес; повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила носача; ситно и жалобно звонила два звонца у дјечјим рукама; испрекидано и ломно мијешала се звона са
Он гледа поред себе њу, у лакој, плавичастој хаљини, са врпцама које се лепршају на вјетру, са широким сламнатим флорентинским шеширом, на јакој бујној, златуњавој коси; лице дугуљасто са фином бијелом пути
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу златну.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Боље се поклизнути ногом него језиком. — Да се ријечи купују, мање би их било. — Празна тиква на вјетру свира. — Лајавој секи целини ријетки. — Пас који лаје не уједа. — Тко много дроби, мало вреди.
Сваки Марко ради наопако, А наш Марко зло и наопако. Сваком вјетру једра не отварај. Све изгуби, а поштење чувај, Јера блага над поштење нема.
Класови кô влакови, а снопови кô попови, те ти дио стогове кô царске дворове! На сунцу је вро и на вјетру је вио, те ти насуо амбаре кô цареве куле и касаре!
ДАРОВЕ 1 Ево познаје млада кума свога лиепим даром, кошуљом усниваном, невезеном, приплетеном и састављеном, на вјетру би полетила, (кад би вјетар рушио кровове и чупао дрвеће из корена), једва се виде жице: рубина је свилом ткана,
Ћипико, Иво - Приповетке
— поздрави га дјевојка, причинивши се да је пречула његове пошљедње ријечи. Послије тога дана, у сунцу, на вјетру, на киши, врзао се око ње. Непрестано је тражи, не пушта је с ока ни када је с другим у друштву.
Ћипико, Иво - Пауци
— Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке! — мисли гледајући огољене, прозебле врбе, што на вјетру над ријеком дрхте...
— рече као за се. — Благо теби! — одговори доктор, осјетивши како се Иво уза њ скупља. — Заспао бих овако на вјетру, у шуму. — А ја нећу до зоре заспати. Пушићу. Ма 'ајде — одлучи се најпослије доктор.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Тако је добијена солидна грађевина која би могла одољети вјетру, киши, и свакој другој непогоди чак да се налазила и на отвореном пољу.