Матавуљ, Симо - УСКОК
Овај пошљедњи, ћорав и сакат у прстима лијеве руке, изгледаше као да се вјечито кези. — Не знам — вели Јанко смијући се и рукујући се редом с њима... — Не знам, имаћеш... биће ти око седандесет?
Над њим се наслагала, једно за другим, голема брда, као какве исполинске љестве које воде у вјечито плаветнило! Равница је испресијецана притоцима језерским. Тврди Жабљак намрштио се на главици.
Милићевић, Вук - Беспуће
вози негдје далеко у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа.
Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: — Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко
Шта ли си само, чак и у жежено подне, могао видјети и наслутити у распрштаној магличастој омаји око млинског точка с вјечито присутном шаром дуге! Поштетљиве мушкарце у нашем крају још одавна су уобичајили називати „млинарима“.
Будио сам се, скакао на ноге и нешто тражио па опет, неразбуђен, настављао потјеру за нечим што ће ми вјечито измицати и привиђати се и касније у животу, кад будем најбуднији и најсабранији.
Шта ћеш, прође тако читав живот, несигуран и заљуљан, текао и текао, а ти, бенашу један и говече божје, вјечито мислио да чврсто стојиш на једном мјесту и да је све у твојим рукама.
— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара.
а отежао кош, пун кукуруза, смирено најављује да се ваља зеричак одморити, па опет — Јово наново — у сјетву, у вјечито обнављање, чекати она два свијетла перца да се зазелене на мркој ораници.
Тако се двије, вјечито зараћене, странке бију пјесмом, па чија испадне горња. Пред командиром Мунижабом налази се врло необичан случај:
политички комесар, одвише је душеван и мек, а још је поваздан заузет својим малобројним партијцима и скојевцима: вјечито с њима нешто шушка иза живица и по вртачама. — Чујеш ти, шапат је појео свечева пијевца!
онда ти се, роде мој, ту негдје у околини обавезно врзма онај наш тужни безимени сељачак, вјечито гољушан и ријетко сит.
Нисмо ми издали нашу свету Енобе, него не можемо без Грмеча, па бог. „ Тако мудрује некакво, вјечито безбрижно, четно спадало, а неиспавани борци зловољно мрнђесају: — Бандити, треба то одмах пострељати.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ. Гдје год се нађе, ту срећу чара, весеље шири и чуда ствара, простире своју
Тамо их страва и данас туче, у некој шпиљи вјечито чуче. Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми
Четири стазе, свака се вије, на свакој тркач. Ко ли ће прије? На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена вода.
На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина. С хуком се руши, не пјева ништа, помамно јури кроз разбојишта.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби, И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Забораве сан те обузео, ти си прво блажено битије и источник бесамртне среће, рајска поља, вјечито блаженство, животворни поглед створитеља заборави несрећној предала.
премудрост је вјечна својом вјештом руком сочинила: свеколике небесне равнине покрите су цв'јетним ливадама, мај вјечито на њима царује; боја цв'јећа вјечна и прозрачна, у правилност сваки цвијет ника ка вјештијем ткањем разложени;
стање хладне смрти; одавде се са свјетлошћу прва свему бићу насмијала зора; овде се је бесмртијем правда на вјечито царство сачетала; одавде ти судба, воља с умом у једноме избијају кључу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И ту су докончале свој вијек. ВИИИ У тој су се благоваоници примали посјетиоци и фамилијарни гости. Салон, с вјечито спуштеним жалузијама и с наслоњачима под навлаком, ријетко се отварао.
Такнула ме његова љубазност и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице.
На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још
округле, зачуђене очи, његову кудраву најежену косу, његов кратки, наивни носић; а под њим танка уста нестална облика, вјечито немирна, спремна да лаким прелазом приме израз веселости или гримасу плача.
Једна крхка, лабилна, прекарна љепота, љепота пуна стрепње. У таквој лепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу.
Љепота је нешто што оне вјечито у себи преду и из себе сучу, као паук своју нит. Зато нам се она привиђа као неко њихово беспрекидно дјелање, и као
Оно ми се сад причиња као предјел вјечито обасјан сунцем. Затим долази пут кроз неку другу, сјеновиту алеју, која бива све гушћа, све сумрачнија, и напокон се
Насушна храна мојих дана и мојих ноћи. Притајена клица свијести у нашим заборавима. Једино стално и вјечито присуство у нама. А превише се умире, превише се умире, у том животу!
Омршао је, сасвим пропао. Прогонио га је вјечито гадан укус у устима. А то је, не зна се зашто, сматрао особито значајним симптомом.
Најзад дружина устаде и у пратњи Лорка, вјечито пијаног лучког носача помодрела у лицу и подбухлих очију, замаче под камени лук градских врата и нестаде у сплету
На сваком ћошку побјегнем сам себи с ланца. Стално ми се мрси и прекида нит. То ми је стара мана, још из дјетињства. Вјечито су ме корили због те „нити” и због непрестаних дигресија.
Велике су љубави лабилне. Вјечито под ударом опасности да напречац умру, да изгубе своју стварност, да се извргну у нешто друго.
Ћипико, Иво - Приповетке
Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из даљине....
И, онако испрани, осути посолицом, миришући на морску свјежину, уз вјечито кркоћење валића, играли би се „мужа и жене”. А дотле би стока им над њима, испод жбунова, у присијенци пландовала.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ну молим те, поточе, — Так’ ти било водице, И расле ти вјечито Наколо ружице, И у теби љубавно Одс’јевале зв’јездице! — Када моју дјевојку Амо жеље довију, Да у теби огледа Пламак
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему престоницу минуле босанске снаге и моћи.
Јајце је вјечито, било пролеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и
Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна лепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби. И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Сад јој се више није чинио као планина. Каква планина! Па то је само један злоћуд мамуран чича, од ракије пропао, вјечито кисео и љут. Гле га како завирује иза ормара, тражи прут. — Хоп, сад је вријеме!
— упита Ник Ћулибрк. — Тешко да јесу — посумња Стриц. Немирни Ђоко Потрк, коме су се по глави вјечито врзмале најчудније мисли, одједном се нешто присјети: — А шта ће бити ако су они јутрос отишли у школу да се предају?
Ехе, баш такав и треба за ову пустопашну дјечурлију. Познато је да пољари, чувари поља, ливада, усјева и воћака вјечито ратују с дјецом.
Врагометан посао, нема шта! Борећи се вјечито с дјецом, није онда ни чудо што пољар, временом, и сам подјетињи и упушта се у права дјечија лукавства, смицалице и