Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
ал' његови снови и сјећања крију му се јако од погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу оставе, те се трза бадава из ланца, да за собом проникне
Наврх горе трон се горди виси и палата превјечнога цара; вјечности је овде колијевка: овде се је она окрунила светом руком великога творца, одавде је хитро полећела на опширно
ја посла имао док сам време отео мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по царству свијетлога лица.
Адам пређе небесну границу са својијем жалоснијем ликом; ставише их пред врата вјечности. Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.
У самом средишту гдје се зачиње вријеме, гдје се из руку вјечности одвија његово клупко! И тад би се распјевала безимена носталгија.
Лицем у лице с њом. Иза стакла лијевале су бесконачне кише, које дају слику једне неутјешне вјечности, тиштале нијеме мрклине ниских непробојних небеса, којима и у мраку слутимо оловну запечаћеност.
оно негдашње вријеме гдје сањиво лебди под испуцалим плафонима излучујући непресушно из себе црвоточни прашуљак вјечности и посипљући њиме све ствари које оно у себи носи и собом овија. Луда нада!
сам: кад бих живио један часак па умро за једну вјечност, и тако наизмјенице, било би савршено свеједно колико су те вјечности трајале: између два блијеска свијести, једно море ништавила или један часак ништавила потпуно су једнаки.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Простите мја вси, О человјеци! Простите мја, љубезни Вси моји потомци! Се двери вјечности Отверстија нижу, Се лики ангелсти Појушчија слушу!
Ћипико, Иво - Пауци
Он осјети у себи задах васељене, из које је и он никнуо и ослушкиваше шапат њених бића... Пред очитом објавом вјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала — у неизмјерности
душа се увијек снажно јављала, страствени пориви би се утолили и њему се чињаше да је тек тако прочишћен вриједан оне вјечности за којом је сваким даном све више тежио... Бијаше му у тим часовима лагодније и боље...