Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— И нама особито. — Изволите сести. Сад се нуткају ракијом. Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи. Чика-Гаври није толико требало, јер је куражи имао и без тога. Госпођа мамица напољу кува ручак.
Ово последње Белкића је нешто мало тиштало, али ништа, млад је човек, све то може у ред доћи. Белкић каже чика-Гаври да му се Љуба врло допада и рад би га за зета имати; но, ипак, мора једаред, и то наскоро, отићи у О.
Уклонио се замало и Белкић, једно да чује како се Љуба девојци и матери допада, а друго да времена дâ Љуби и чика-Гаври да се поразговарају насамо. Чика-Гавра Љуби све ређа.
Остајем са почитанијем Јулка Нерић Кад је ово писмо прочитао, Љуба није знао на чему је. Саопшти га чика-Гаври. Чика-Гавра га прочита. — Шта мислите, чико, о овом писму?
Сад се почне Пинтерић и Чарукџић чика-Гаври потсмевати. — Видиш, како си прошао! — Тако му треба кад је машкртан. Чика-Гавра, да ствар забашури, намигне
— Смешно; али нисте џандрљиви били. — Све ће добро бити. Стигоше већ у О. Љуба каже чика-Гаври да ником ништа не говори, да се што не прочује. — Чекмеџијић ради свој посао по обичају.
Мати спусти фиранге да, бајаги, сунце не упире. Чекмеџијић и чика-Гавра већ долазе Чекмеџијић каже чика-Гаври, ако овде ништа не буде, да одмах у Ш. иду. Куцају на врата. Уђу.
— С драге воље. Сви оду у другу собу, само остану Чекмеџијић и чика-Гавра. Љуба каже чика-Гаври да је задовољан. Приповеди му све, па напослетку и то дода да му се већ досадило друге партије тражити.
Милићевић, Вук - Беспуће
Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен. Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио. И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја.
га очигледно задовољаваше, сркну мало на врх језика и показа лицем да је више него задовољан и кад испи, он добаци Гаври Ђаковићу један љубазан поглед.
Они не дадоше Гаври Ђаковићу да иде кући на ручак. Ручао је заједно с њима, док се више њих, код радника, јављало живље расположење:
Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она
ГЛАВА ШЕСТА Једно јесенско послије подне, поред Уне, Ирена причаше Гаври Ђаковићу свој живот на одломке: о својој мајци како ју је она запамтила: замишљену са чудним и сјајним погледом у
Рекла је Гаври Ђаковићу да ће отпутовати сутрадан с оцем. Он се само зачудио. Рекла му је да је добила мјесто. Он јој је честитао.