Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ди би мој газдашаг био! Ал’ прошло! — одмахну Нића руком. — А да је остало оно старо, та не би’ му био боктер ни у самим Бечу око цареве
Снива, а он као већ ожењен баш оном истом Арсином пуницом, оном Савком, па су сад к’о муж и жена. Ушао Нића у газдашаг, па га сви у кући поштују, и раде, а њему не даду ништа да ради, а њему веле: »Нека, ча-Нићо, не труди се, ми ћемо све
Али се ипак добро осећа. Лежи тако потрбушке, па пуши и пљуцка преко свог кратког камиша (јер ча-Нића иако је ушао у газдашаг и могао сад запалити к’о солгабиров стиву лулу, ипак се није поневидио, него је и после пушио на свој кратак камиш Од
— Та, господин-попо... и ви како диваните да је, ал’ није... Јадан ми газдашаг! Него крпарим, крпарим к’о нико мој. Какви сватови; зар је мени до њи’.