Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И седа насред собе прекрстив ноге. — Свири, бре! — заповеда Циганима, који су се збили уза зид. — Шта, газдо? — Домаћин шта хоће! — И показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће.
превијање од удараца, плачни гласови свирача, Циганака, Цигана, које гоњаше испред себе, и њихова молба: — Аман, газдо! Хоћемо! Сад ћемо!! — Затим уплашену, силну свирку.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Зар ти, Магдо, још овде? — Ја... ја... још... још — муцала је она чисто увређено. — Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо!
— Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо! — поче Магда, једнако вртећи се и чисто стидећи се што он, њен газда, чак и о њима, њенима, води бригу.
Марко, једнако стојећи, подавајући се, да би га Арса што лакше скинуо, само га запита: — Јесу устали? — Јесу, јесу, газдо. Ено газдарице по кујни, спрема. А Томча (син) тек што се није обукао.
— Ах, Ахмета! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: „Пусти ме, газдо, пусти да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв локнем!
му | око свог врата испружена, укочена и мртва колена, клецајући и спотурајући се, грцао је и плакао: — Ох, бре, газдо! Ох, бре, газдо!
Ох, бре, газдо! И ма да су други помагали, придржавали Марка за рамена и главу, која му се климатала, Арса је ипак толико клецао и
као пушком погођен тим већ заборављеним од старога газде суровим и заповедничким гласом, дотрча уплашен: — Шта, газдо? — Коња, чизме очеве! — цикну Томча на Арсу.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
СТОЈНА Не знам, газдо. Но знам само да се овако више не може да издржи. Ја бар не могу. Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође,
И онда грди, виче, прети како ће да ме убије, расели, све ће да нас растера... Па ето, газдо, не знам шта више да радим, куд да се денем, ако ви не... ТОМА Не смемо, не смемо ни ми. Бојимо се.
Говоре комшије и други да га огласимо за »онако«, у манастир какав да га водимо. Али још не смемо. СТОЈНА А, не то, газдо! То, луд, није. Није још. А и грехота је.
НАЗА (загледа боље »кост«, подноси је Јовчи да види и сам и показује прстом место где се то види): Не знам, газдо. Овде тако стоји.
на њој; сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у прст њен који шара по кости и тумачи знаке): Ево, газдо, ево га то дрвце... а ево одовуд као неки млаз... па као пошао да га освежи, напоји...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
де то! - И ништа више не да до само то. Цигани изненађени баш ту прекину и питају: - Шта, газдо? - Ах! - почне он да бесни, бије Цигане и гони да поново то свирају. Али они никад више да то погоде”.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
— Хајде, газдо!... Турци испраћају буле, домазлук, па ће после да се врате и све нас исеку. Јер Срби већ све узели. Ево их у Пљачковиц
Станковић, Борисав - ТАШАНА
« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!« сам себи одговара.
Ама, да се не опијеш, зашто ће поручаш ћутеци, дор мртаф не станеш! СЛУГА (забезекнут): А, бе газдо, до саг несам служија ни газде у кафани, а декмол бегови.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја. ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу.
Напио се. Из механе изнео сто насред чаршије, па засео и псује: и тебе, газдо, и началника, па чак и мене, и све. (Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину.
Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо. СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан.
МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема!
Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли?
Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку!
ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо... ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да...
Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо... ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да...
Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам!
(Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико! ТОМА (бесно): Како? Да се не љутим? Шта сам ја? МАГДА Газда! Газда! Стари, мили, слатки газда!
Да се не љутим? Шта сам ја? МАГДА Газда! Газда! Стари, мили, слатки газда! (Љуби га у руку.) Немој, газдо! (Показује на јело, пиће.) Седни! ТОМА (згрануто): Још и да седнем?
Зар ја да ти то казујем? Зашто си хаџија? МАГДА (покорно): Берићет, газдо, и благота од стоке дами с тобом у кући заседне и да се умножи.